Vaša razmišljanja o životu, ljubavi i sreći

Do sada niste pisali nikada o ovim temama.
Niko vas o tome nije pitao.
Ja vas pitam.
Šta mislite?

Red bi bilo da ja prvi krenem .

Neko mi je nekad rekao da je ljubav " Livada, puna s cveće kojeg čovek nikad ne može da se namiriše. Što više mirišeš, više ti se miriše."
To je bio stariji čovek, seljak, a ja i dan danas pamtim te njegove reči.
Rekao bih da je ista stvar i sa srećom.
Ko je jednom oseti, stalno je želi.
Možda su u prednosti oni koji je nikada nisu doživeli. Oni ne znaju za nešto bolje od dosadnog i učmalog života. Oni ne znaju za tugu, ali ne znaju ni za sreću.
Ne verujete da takvi ljudi postoje ?
Razmislite još jednom.
Večito nezadovoljni, stalno se žale, po difoltu imaju dovoljno za život, ali život ne poznaju u onom njegovom pravom smislu jer o životu nikada nisu ni razmišljali.
Ja volim što znam za tugu jer sam posle najvećih tuga bivao najsrećniji.

Toliko od mene za prvi post.
Vidimo se.

Sreća je lepa samo dok se čeka ...
Malo šipak.
Ja čekam sreću već predugo, a nailazim samo na laži.
Nema iskrenosti. Nema poštenja.
Svi žele da me iskoriste i odbace. Možda je problem u meni zato što dajem sve što se može dati, a dobijem ili mrvu ljubavi ili ništa.
Ma neću o tome.

Ljubav...Ja sam zaljubljena i dok sam cekala da mi se ljubav desi..to su najsladji trenuci u mom zivotu..
Ljubav je kad volis toliko da ti nije bitno da li si voljen. Vec zelis da voljena osoba bude srecna..Ako ne sa tobom...Nije bitno sa kim

Subota, 11. jun, najvreliji dan ove godine, počelo svetsko prvenstvo, moja devojčica slavi maturu a moj ortak Jimi i ja krečimo moju gajbu. ''Jimi, brate, oćemo li da odradimo pola, pa da malo gledamo fudbal, pa da se sredimo i izadjemo, popijemo nešto, možda se i nadjemo sa onom tvojom picom?...''
''Jok, ima da rokamo do ponoći, da se lepo odmorimo, pa da smo sutra slobodni''.
Rečeno - učinjeno; popismo dve dvolitre piva, dva litra soka, nekoliko sladoleda, kafica, pečeno pile, nekoliko majica promenismo, fudbala ne videsmo, sa devojkama samo sms-ove razmenismo, s nogu spadosmo... i tako do pet(!) ujutru...
Sedimo i čerečimo ostatke piletine piva i sladoleda, i onako, usput, pričamo o sreći i ženama i religiji i životu...
''Jimi, druže, ne izadjosmo u grad, ne gledasmo fudbal, nisi se video sa ženskom, nismo se ni malo opustili... da nam neko kaže da nam je ovo poslednji dan života, mogli smo i da ostavimo ostatak krečenja za sutra, a večeras smo se mogli i malo zabaviti...''
''Ne, prijatelju, ako smo zaista otkrili nešto o sreći, o životu, o besmrtnosti... onda bi, čak i da nam je neko juče rekao da nam je ovo poslednji dan, ipak radili ovo isto; lepo bi smo okrečili kuću, odradili svoje i ne bi smo imali za čime da žalimo. Ako bi kukali, u stilu ''jao, mogli smo ovo-ono'' pokazali bi smo da smo nesrećni, neispunjeni, nezadovoljni. Ako si, medjutim, ispunio sebe, onda je svejedno kad će doći poslednji dan i šta ćeš raditi tada. Dogovorili smo krečenje - krečimo i gotovo''.