Adresa sreće

Znate li gde stanuje sreća?
Gde joj je dom?
Kažite nam da i mi znamo.

Ja bih rekao da sreća stanuje u oku žene koja nas voli.

SREĆA

Dođu, ponekad, trenuci sreće. Neznano. Niotkuda. Smejemo se. Radosni smo. Mljackamo sa slašću te trenutke. O, da. Znamo da su kratki, da će nestati isto tako nenadano, ali, ne razmišljamo o tome. Plivamo veseli i srećni, ne misleći ni o čemu drugom.
Svetlost nas doziva... I neki daleki orijentalni zvuci. Zavirujemo u svaku sobu, gledamo kroz okna svakog prozora kraj kojeg prođemo. Uživamo i ne mislimo o kratkoći svega kroz šta upravo prolazimo. Kotrljamo se kroz vazduh kao grudva snega sa planine. (A u podnožju... ) Grudva postaje sve veća, sve moćnija, ide pravo, guta sve. A u podnožju se sudara sa stenama i raspršuje se u bezbroj komadića. Kraj.
A mi? Znamo za sudbinu grudve, ali i dalje gomilamo trenutke sreće, ne pomišljajući o zaustacljanju. ( Ko, uostalom, može zaustaviti veliku grudvu na pola... ili tri četvrtine nizbrdice? ) Oh, kad bi se nekako mogli zamrznuti... i to na samom vrhuncu. Da... da uživamo večno u trenucima sreće, bez mogućnosti rasprsnuća. Kad bi, oh, kad bi samo mogli zatvoriti oči, uši, sva čula... i uživati srećni.
Sreća se kupa u trenucima koji dolaze niotkuda. A možda nastaju tu negde, u nama? Onda kad smo ispražnjeni i spremni za priliv ugodnih trenutaka. Negde u venama ili kostima... lančano kroz splet vena i kapilara, kostiju, od nogu do visoko podignutih ruku. Sreća pliva, kruži, obrazuje fantastične vrtloge. Uvijamo se pod njom... kao u ritmu muzike. I smejemo se... kao idioti. Ne, nismo ludi; samo smo srećni i smejemo se. Zatvaramo ispusne ventile plašeći se odliva čarolije.
Ventili? Možda je tu greška? I automobil zapušenog auspuha prska. Tačno! Tako i mi, ne dozvoljavajući trenucima sreće da se prerađuju, i kao takvi, razmnožavaju, dele, odlaze u atmosferu... tako i mi prskamo. Dolazimo do vrhunca, trčeći kao idioti... i onda prskamo. Topimo se kao grudva na auspuhu. Sreća nas napušta... ili klizi nazad u svoje skrovište, negde u dubini nas. Kraj.
Ne! To nije fer. Moramo otkriti način da večno održavamo čaroliju. Uzalud! Neki su pokušali. Bili su čak i suviše grubi. Jurili su za srećom ne dozvoljavajući joj da se sakrije u dubini naših ličnosti. I šta su dobili? Jureći za jednim krajem nisu primetili ostale bezbrojne pipkr koji su izranjali iz njih. Gledali su samo pravo i, prateći trag nestajuće sreće, prenebregavali sve ostalo. Živeli su večito u njenoj senci. Grčevito su ispružali udove ka umirućoj senci sreće. Za to vreme, novi, bezbrojni pipci radosti uzalud su prožimali njihova izmučena tela. Kraj.
A šta je sa ostalima? Da, i oni su u početku, kao i svi drugi, potrčali za prvim oslabljenim signalima sreće. Ali, vremenom su, učeći igru, prihvatajući njena pravila, ostavljali umiruće trenutke i spremno se okretali drugim signalima, u iščekivanju sledećeg pipka, trenutka radosti. Ušli su u igru i vrte se u krug. Malo sreće, ponekad, na pravi način, za najizdržljivije igrače.
A ja? Pažljivo dirigujem čulima, propuštam i ispuštam prerađene trenutke sreće, izbegavam vešto ( bar se trudim) lažne veštačke surogate, i uživam... doživljavam vrhunac... čuvam se prelomnog, kritičnog trenutka... I smejem se kao idiot.