Kutak za verujuće

А Бог је рекао „Не“
Objavljeno јuče u 21:35, autor: De_Sisti
Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.

Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.

Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.

Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.

Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.

Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”.
Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета
моје духовно узрастање.

Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”.
Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.
Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим...”

San


Sanjao sam da razgovaram sa Bogom.
- Dakle , ti bi razgovarao samnom? - rece Bog.
- Ako imas vremena - rekoh

Bog se nasmesi.
- Moje vreme je vecnost. Sta si me hteo pitati?
- Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?

Bog odgovori:
- Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a zatim bi ponovo zeleli da budu deca.
- Sto trose zdravlje da bi stekli novac, a zatim trose novac da bi vratili zdravlje.
- Sto razmisljaju tesno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost, na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti, ni u buducnosti.
- Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umru, kao da nikada nisu ziveli.

Bog me uze za ruku. Ostadosmo u tisini.
Onda upitah:
- Kao roditelj, koje bi zivotne puouke zeleo da tvoja deca nauce?

Osmehujuci se Bog odgovori:
- Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti.
- Da nauce da nije najvrednije ono sto imaju, nego ko su u svom zivotu.
- Da nauce kako se nije dobro uporedjivati sa drugima ...
- Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima nego onaj kome
najmanje treba.
- Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a zatim su potrebne godine da se izleci.
- Da nauce da oprastati, tako da sami oprastaju.
- Da shvate kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju reci, ni pokazati.
- Da nauce da se novcem ne moze kupiti sve.
- Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito.
- Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... ali ipak ih voli.
- Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

- Ljudi ce zaboraviti sta si rekao.
- Ljudi ce zaboraviti sta si ucinio.
- Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima probudio.

Радите кроз борбу и научите да летите или мало другачије:

Лептирова поука



Један човек је пронашао лептирову чауру. Једнога дана се појавио мали отвор на чаури и човек је сео и посматрао лептира током неколико наредних сати. Гледао је како се лептир бори да провуче своје тело кроз мали отвор на чаури. Једног трена лептир је престао да се пробија, изгледало је као да је достигао врхунац својих могућности и даље није могао.
Човек је одлучио да помогне лептиру. Узео је маказе и одсекао врх чауре. Лептир се са лакоћом ослободио чауре, али је имао неразвијено тело са малим крилима. Човек је и даље посматрао лептира, очекујући да рашири своја крила. Раширена крила би ојачала крхко тело лептира. Ништа се није дешавало. Лептир је провео остатак живота гмижући неразвијеним телом и са малим и крхким крилима. Никада није полетео.
Оно што човек у својој добронамерности и брзоплетости није разумео, је да су уска чаура и борба лептира да прође кроз мали отвор на њој, Божији начин да се потерају флуиди из тела лептира у његова крила, да би она била спремна за лет када се ослободи из чауре.
Некада је борба управо оно што нам је потребно у животу. Ако би нам Бог дозволио да проживимо свој живот без икаквих препрека-то би нас обогаљило. Не би били довољно јаки, колико треба или колико би могли да будемо. Не би полетели.
Молио сам Бога за снагу, а Он ми даде препреку да ојачам.
Молио сам Бога за мудрост, а Он ми даде проблем да решим.
Молио сам Бога за просперитет, а Он ми даде мозак и мишиће.
Молио сам Бога за храброст, а Он ми даде опасности да савладам.
Молио сам Бога за љубав, а Он ми даде проблематичне људе да им помогнем.
Молио сам Бога за услугу, а Он ми даде могућности.

Нисам добио ништа што сам хтео.
Добио сам све што ми је било потребно.

Када дођемо до проблема, отпора, они ће нас начинити јачим; довољно јаким да ми можемо ослободити најбоље из себе.

Крст


Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:
- Господе, дао си ми претежак крст!
Тада му се јави Господ и рече:
- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.
И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.
Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:
- Господе, дај ми овај крст.
А Господ му рече:
- Па то и јесте твој крст.

--------------------------------------------

ТРАГОВИ У ПЕСКУ


Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад.На извесним местима видео сам само један траг... А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова... Онда сам га упитао:Господе,рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота,и ја сам пристао да живим с тобом.Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ одговори:Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.

------------------------------------------------------

ТРИ ДРВЕТА


Ово је једна једноставна прича, бајка, која носи дубоку поуку.
Некада давно су у једној шуми расла три дрвета. Свако је о себи имало неко сопствено виђење шта би волело да буде у будућности. Свако је о себи имало неко сопствено замишљање.
Прво је желело да се удостоји да постане једна скупоцена шкриња, лепо изрезбарена, у којој би се чувале највеће драгоцености.
Друго дрво је желело да у рукама једног бродоградитеља постане велики брод, чврсте конструкције, величанствен, који би возио цареве и угледна лица, који би служио за путовања највећих достојанственика.
Треће дрво је рекло да једино што би волело да постане је најгоростасније дрво у шуми, тако да би људи који би га гледали на врху брда, размишљали о Небу и Богу.
Међутим, године су пролазиле, али су се ствари одвијале другачије. Дошле су дрвосече, и осекли прво дрво. Док је оно жудело да постане скупоцена шкриња, дрводеља је од њега направио јасле за полагање сламе стоци.
Друго дрво, које је желело да постане велелепни брод који би возио цареве, постао је лађица коју су користили сиромашни рибари.
Треће дрво, које је желело да постане највисочије у шуми, одсекао је један дрвосеча и сместио у своје складиште.
Године су пролазиле, и дрвеће разочарано развојем догађаја, чак је и заборавило на своје снове.

* * *
Међутим, једног дана су у шталу у којој су се налазиле поменуте јасле, ушли један човек и жена, која је родила сина и сместила га у јасле које су биле направљене од првог дрвета. То су били Јосиф и Пресвета Богородица. И у те јасле нису положили дијаманте и злато већ самога Бога, који је због нас постао човек. Тако су се ове јасле удостојиле да приме ризницу над ризницама, самога Бога.
У ону пак малу рибарску лађицу, која је била направљена од другог дрвета, после неколико година су ушли рибари, и један од њих, који је био уморан легао је да спава. Почела је ужасна бура, а лађица није била довољно чврста да се одржи. Остали рибари су тада пробудили онога који је спавао. Он је устао и заповедио узбурканом мору да се смири. И послушало га је. То је био Христос са својим ученицима на Генисаретском језеру. Тако се друго дрво, које је желело да буде велики брод који би возио цареве, удостојило да прими Цара над царевима, Христа са својим ученицима.
Треће дрво, које је било у дрводељином складишту, једног дана су га узели и од њега направили Крст. На овом крсту су распели Христа. Тако је ово дрво постало височије него што је могло пожелети. Досегло је до Неба и до Бога!

* * *
Најзад, свако дрво из ове приче је добило, не само оно што је желело, већ неупоредиво више, међутим не на начин на који је планирало и маштало.
Ова прича нам поручује:
Ми не знамо шта је воља Божија за нас. Не смемо заборавити да је оно што нам Бог спрема је увек боље и користније за нас. Ми треба да сањамо о добру. Међутим, не смемо заборавити и то да се ствари не одвијају онако како ми желимо. Не смемо заборавити то да Бог уређује и удешава све боље него што ми можемо и замислити.

* Stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine *



Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo moćne porodice. Porodica je bila netaktična i nije im odobrila da se smjeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umjesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Slijedeću noć, anđeli su došli da prenoće u kuću jednog vrlo siromašnog para, ali muškarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podijelili ono malo hrane što su imali, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gdje će se moći dobro odmoriti. Kada su se slijedeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posjedovali, čije je mlijeko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je bijesan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine” odgovori stariji anđeo.

“Kada smo bili u podrumu one vile, primjetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. Obzirom da je vlasnik bio opsjednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.”

“Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne porodice, anđeo smrti došao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.



Ponekad se desi upravo to, kada stvari ne idu onako kako bismo željeli…

Neke osobe ulaze u naše živote i brzo odlaze iz njih…

-----------------------------------------------------------------------

ŠARGAREPA JE MOJA
Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"
---------------------------------

Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?

Blizanci u maternici razgovaraju:

- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?

- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.

- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....
----------------------------------------------------------------------------------------


Три зидара


Почетком четрнаестог века у централној Европи је започела градња велелепне цркве. Градњом је руководио један монах. У његовој је надлежности било да прати рад свих физичких радника и занатлија. Тако је једнога дана монах одлучио да провери како раде зидари. Одабрао је њих тројицу, и то као представнике различитих профила њихове професије.
Пришавши првоме зидару, монах га упита:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар на тренутак престаде с радом па грубо, гласом препуним озлојеђености и неке врсте љутње, рече:
- Као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како нестаје делић мога живота. Погледај само моје испуцале и жуљевите руке. Сав сам поседео, а лице ми је постало кост и кожа. Овај посао се никада неће завршити, него ће трајати из дана у дан – до у бескрај. То ме јако исцрпљује. И где је ту задовољство? Знам да ћу умрети много пре но што ће црква бити завршена.
Монах потом приђе другом зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар му одговори тихим и мирним гласом:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како градим живот и будућност. Захваљујући овом послу, успео сам да моја породица живи у комфорној кући, у кући која је неупоредиво боља од оне у којој сам ја одрастао. Моја деца иду у школу и сигурно ће у животу постићи много више од мене. А све је то било могућно само захваљујући моме послу. Ја у ову цркву уткивам своје умеће и она ми то на свој начин узвраћа.
Монах потом приђе трећем зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Уз осмех и гласом препуним радости, зидар му одговори:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким додиром длета о овај камен осећам како клешем своју судбину. Погледај само какви се прелепи облици појављују у камену. Док седим овде, ја не само да отелотворујем своје умење и свој занат него и дајем свој допринос ономе што је за мене тако драгоцено и у што верујем. Васељена, чији ће одраз постојати у овој цркви, свима нама ће узвратити. Овде, поред овог камена, ја се налазим у стању мира са самим собом. Па иако ову цркву нећу видети кад буде завршена, знам да ће она овде постојати хиљадама година, да ће бити оличење онога што је стварно у нама и да ће бити у служби онога циља ради којега је Свемогући и мене послао на ову земљу.
Чувши ово, монах се удаљио и неко време је размишљао о ономе што је чуо од тројице зидара. Те ноћи спавао је мирним сном, онаквим каквим већ дуго, дуго није спавао. Следећег дана монах је скинуо ознаке руководиоца радова на изградњи цркве и, заједно са својом дужношћу руководиоца, предао их трећем зидару.

Do kada trpeti???


...тај Никола Букис, кога спомиње кир-Александар, јесте један свет човек и херој чудесне приче.
Њу сам чуо од никог другог до преподобног игумана манастира Лонговарде на Паросу, оца Филотеја Зервакоса.
Никола Букис је имао обиље благодати од Бога.Простосрдачан, скрушен, изузетно побожан, пун саосећања са сиромашнима, ишао је редовно у цркву Светог Јелисеја, где се упознао и са о.Филотејем, који је тада још увек био световњак, али и појац у цркви.
Када, дакле , Никола напуни тридесетседам година, одлучи да се ожени.
( неки јарам мора да понесе, што рече један свештеник мени пре венчања...)
Шта би друго било природније од тога да за животног друга узме девојку, која ће му приличити-побожну, скромну и вредну. Он, међутим, није тако размишљао, са безазленошћу коју имају само истински свети, устаде и оде у једну кућу греха, рекавши првој девојци коју угледа унутра : „Устај и пођи са мном. Зарекао сам се Богу да ћу једну душу избавити из блата. Ајде са мном да те оженим“. Она се зачуди али одмах потом пође са њим.
Никола је у себи размишљао о једној изгубљеној овци из јеванђељске приче и из дубине душе захваљивао Господу што га је удостоио да Га опонаша.Одведе је да се исповеди и пошто су се у суботу причестили, венчаше се у недељу.
„Бивша блудница“ била је сада уз Букиса као најчистија ружа, мирна, кротка и погледа обореног ка земљи, у добу од двадесетдве године. То чуше и њена браћа и дођоше из Мениде где су живели и од тог времена постали су поносни на њу. Након тога прође доста времена ведро и благословено. Али је грех, међутим, моћан и не напушта лако оне који су му служили. И као што Соломон рече, „ пас се враћа на бљувотину своју“, па тако и жена Букисова отиде изненада тамо одакле ју је милост Божија извукла и постаде прељубница.
Кад ју је једном приликом њен муж затека у прељуби, не рече јој ни једну оштру реч. Али, сад није гледао више да је задржи. Видео ју је како бежи из куће, али не хтеде да је сустигне и да јој каже: „ Ја ти жено желим добро“. Она оде код једне своје рођаке. Бојала се браће па се тамо скривала. Тада Никола рече себи „Не преостаје ми ништа друго него да одем на Свету Гору и да се тамо подвизавам“. Укрца се на брод , остави кућу и радњу и оде за Свету Гору.
Тамо се распитивао за доброг духовника да би му исповедио свој бол и своју одлуку. Рекоше му да иде код оца Саве. Отац Сава није био у манастиру него је живео у једном удубљењу у стени.Зашао је у дубоку старост и био познат као велики духовник. Знао је да се постави према души сваког човека који би му дошаоТом светом старцу оде и Никола.Пошто га је саслушао , уозбиљио се и рекао му:“ Немаш овде шта да тражиш. То што смераш је погрешно. Кад би имао једну козу и кад би ти она побегла, зар би је оставио?
Зар не би кренуо да је потражиш и доведеш кући ? Исто је и са твојом женом.Зарекао си се да је спасеш. Да се вратиш у Атину и да је на силу одведеш својој кући.
Никола се забринуо.Старчев савет му се учинио претежак.Отиде неодлучан.Није знао шта да чини.
Док је ходао, паде му на памет идеја: „Можда и није тако. Дај да одем код неког другог духовника.Распитао се опет и сад га послаше оцу Данилу из Смирне. Изненади се кад из уста оца Данила чу исто оно што му је рекао и старац Сава.Потпуно исто. И против своје воље поче кришом да гледа по келији да нема неког телефона, јер није мога себи да објасни како је од обојице добио исти одговор. Као да су се унапред договорили.
Сад се више није двоумио.Вратио се у Атину, отишао у кућу рођаке своје жене, одакле она није излазила јер су браћа поручила да ће је убити.Пре него је тамо стигао на углу улице налети на њену браћу који су тамо даноноћно стражарили са ножевима за појасевима.
-Куда идеш- љутито га упиташе.
-Идем да је одведем.
-Ако то урадиш и тебе ће снаћи невоља. Пусти бедницу.
Никола не рече ништа.Чврстим корацима настави ка кући.Кад га је видела жена обори поглед.Сагну се и он је помилова по коси.Речи двојице духовника сада посташе жива стварност.
-Жено заборавимо оно, Господ је велик.Немој да се стидиш. Хајдемо.
Након тога су изашли на улицу. Пролазили су крај њене браће а она је длановима покривала лице.Њен муж их је у једном тренутку погледао са осмехом. Момци се нису ни померили.Оно што су видели убило је њихову злу намеру.Тако Никола доведе своју жену кући и поново дуго времена поживеше безбрижно. Она је у почетку била скрхана, али се мало-помало охрабри и нико се од њих није сећао шта се догодило.
Жена Николина, међутим, опет паде.Падала је још много пута. Никола овог пута није био обесхрабрен. Трпео је. Смиривао се и није престајао да је воли и да се моли за њу.
Иритирана његовим трппљењем, да њена срамота буде већа, према њему се поче понашати лоше, готово као демон.Вређала га је сваког дана и својим бесом и ругањем испијала му је крв.
Како је уопште овај човек успевао све то да поднесе ?
Пролазили су тешки дани и његов крст је постајао све тежи. Једнога дана, више није могао да издржи. Пао је на колена пред ћутањем Бога, Који као да га је оставио да подноси зло од оне којој је непрестано праштао и добро чинио.Отиде пред иконостас и обливен сузама завапи Богу:
-Господе мој, не могу више.Не могу више да издржим. Или је просветли или заустави муку како Ти знаш.
А његова жена, за коју је мислио да није у кући, била му је иза леђа.Чула је његове речи и почела да плаче. Одједном се пред њом јасно открио понор њених сагрешења. Паде на земљу. Сва се скупи погођена Божијим просветљењем. Обави му се око ногу и повика:
-Опрости Никола, опрости !Ја сам ништарија ! Не желим више да ти загорчавам живот.
И тако Христос, у последњем тренутку, кад је човек Његов већ био готов да падне под теретом искушења, избави овог из невоље.
Од тад су живели сложно. Она се посветила вери и по цео дан је помагала људима, пратола је мужа на богослужењима у цркви Светог Јелисеја.Узели су из сиротишта девојчицу Анђелу и Божији благослов се устоличио у њиховој кућици која се налазила у Пирејској улици.

Једнога дана у неки град је стигао проповедник. Намера му је била да житеље тога града обрати у своју веру. Људи су у почетку слушали његову проповед, а потом су полако почели да се разилазе све док и последњи слушалац није отишао. Па иако више није било никога ко би га слушао, проповедник је и даље наставио да говори.
Неки путник намерник, пролазећи поред њега, застаде и зачуђено га упита:
- Зашто упрно настављаш са својим проповедањем кад видиш да су се сви разишли?
Проповедник му одговори:
- У почетку сам се надао да ћу те људе променити. А то што и даље проповедам чиним само зато да њихова равнодушност не би променила мене .
---------------------------------------

Anđeo jednog deteta

Bilo jednom jedno dete koje se pripremalo doći na svijet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospode, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živjeti tamo?"
Bog odgovori:
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i štititi. Svaki dan će ti pevati i smešiti se. Tako ćeš ti osjetiti njegovu ljubav i bićeš sretan."
- "Dobro, kako ću ih razumjeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?" - zapita dete.
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe riječi koje ćeš moći čuti na svijetu i pažljivo i sa ljubavlju naučices pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, ko će me štiti?" - zabrinuto nastavi dete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- "Tvoj će te anđeo uvek štiti, pa bilo to i po cijenu njegovog vlastitog života."
Dete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- "Ali ja sam veoma tužan što Te više neću moći videti."
- "Tvoj će ti anđeo uvek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopreše do njega. Dete shvati da treba ići, pa postavi poslednje pitanje:
- "Gospode, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo"

Bog odgovori s velikim osmehom:
- "Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA”
------------------------------------------------------


ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати. Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
"И то је све? "- питао је даље свештеник .
"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.
Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.
"Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
"Исусу" одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

Mesto u raju

Pre mnogo godina živeo na severoistoku Brazila jedan siromašan bračni par čije je jedino blago bila jedna kokoška. Jedva su uspevali nekako da sastave kraj s krajem, zahvaljujući jajima koja je ona nosila.
Međutim, baš uoči Božića, desi se da kokoška ugine. Muž, koji je imao svega nekoliko groša, koji nisu bili dovoljni ni za najskromniju večeru na Badnje veče, ode da zatraži pomoć od seoskog paroha.
Umesto da mu pomogne, pop mu reče:
- Kad Bog na jednoj strani zatvori vrata, na drugoj otvori prozor. Pošto za novac koji imaš ne možeš skoro ništa da dobiješ, vrati se na pijacu i kupi prvu stvar koju ti ponude. Ja ću blagosloviti tu kupovinu, a kako je Božić dan kada se događaju čuda, nešto će se u tvom životu zauvek promeniti.
Iako nije bio baš ubeđen da je to najbolje rešenje, čovek se vrati na pijacu. Jedan trgovac ga spazi kako tumara bez cilja i upita ga šta traži.
- Ne znam. Imam vrlo malo para, a paroh mi je rekao da kupim prvu stvar koju mi ponude.
Trgovac je bio bogat i prebogat, ali i pored toga nikad nije propuštao priliku da nešto ućari. Ne časeći ni časa, uze onih nekoliko groša, nažvrlja nešto na jednoj cedulji i pruži je čoveku:
- Paroh je u pravu! I zato ti ja, koji sam oduvek bio meka srca, prodajem svoje mesto u Raju, na ovaj sveti dan! To ti je priznanica!
Čovek uze cedulju i udalji se, a trgovac je, sav zadovoljan, trljao ruke što je sklopio još jedan unosan posao. Iste noći, dok se spremao za večeru u svojoj kući punoj slugu, ispričao je ženi celu priču, dodavši, s ponosom, da je upravo zahvaljajući svojoj sposobnosti da brzo misli i stekao toliko bogatstvo.
- Sram da te bude! - povika žena. - Da se tako ponašaš na dan Hristovog rođenja! Smesta da si otišao kod tog nesretnika i uzeo natrag onu cedulju, ili više nećeš kročiti u ovu kuću!
Trgovac se prepade od ženinog besa i reši da je posluša. Raspitivao se na sve strane dok nije saznao gde onaj čovek stanuje. Ušavši u kuću, zatekao je muža i ženu kako sede za praznim stolom na kome je stajalo samo jedno parče hartije.
- Došao sam ovamo, jer sam pogrešno postupio. Evo ti tvojih para, a ti mi vrati ono što sam ti prodao.
- Niste pogrešno postupili. Ja sam poslušao parohov savet i znam da sam dobio nešto što donosi blagoslov.
- To je samo obična cedulja: niko ne može da proda svoje mesto u raju! Ako hoćeš, platiću ti dvostruko!
Ali siromah nije hteo da proda, jer je verovao u čuda. Malo-pomalo, trgovac je povećavao svoju ponudu, sve dok nije dostigla deset zlatnika.
- To mi ništa ne znači - reče siromašak. - Želim svo-joj ženi da priuštim život kakav zaslužuje, a za to mi je potrebno sto zlatnih dukata. To je čudo kojem se nadam ove božićne noći.
Sav očajan, znajući da ako se još malo zadrži niko od njegovih ukućana neće stići da večera niti da prisustvuje ponoćnoj misi, trgovac je ispovrteo sto zlatnika i otkupio svoju cedulju. Što se tiče siromašnog bračnog para, njima se čudo obistinilo. Što se, pak, trgovca tiče, on je ispunio ono što mu je žena naložila. Ali, u međuvremenu, njegovu ženu su morile sumnje: da nije bila suviše gruba prema svom mužu?
Čim se završila ponoćna misa, prišla je parohu i sve mu ispričala.
- Oče, moj muž je sreo jednog čoveka kome ste vi predložili da kupi prvu stvar koju mu ponude. Lakom na laku dobit, napisao mu je na parčetu hartije priznanicu da mu prodaje svoje mesto u raju. Ja sam mu rekla da večeras neće večerati kod kuće, ako ne uspe da povrati tu cedulju, a on je na kraju morao za nju da plati čitavih sto zlatnih dukata. Jesam li preterala? Da li jedno mesto u raju zaista toliko košta?
- Prvo, vašem mužu se pružila prilika da pokaže svoju velikodušnost na najznačajniji hrišćanski praznik. Drugo, on je poslužio Bogu kao oruđe pomoću kojeg je izvedeno čudo. Ali odgovoriću vam na pitanje: kad je prodao svoje mesto na nebu za svega nekoliko groša, ono nije vredelo ni toliko. Međutim, kad je rešio da ga otkupi za sto zlatnika, samo da bi obradovao voljenu ženu, mogu da vam jemčim da vredi mnogo više.

Paulo Koeljo, 31. decembar 2005

Anegdota o Bogu i jednom naucniku

Jedan je profesor na fakultetu izazvao studente pitanjem:"Da li je Bog stvorio sve sto postoji na zemlji?"
Jedan student je hrabro odgovorio:"Da, stvorio je."
"Bog je sve stvorio?" - pitao je ponovo profesor.
"Da profesore." - ponovo je odgovorio student.
Profesor je odgovorio:"Ako je Bog stvorio bas sve na zemlji, onda je on stvorio takodje i zlo, jer zlo postoji, i sudeci prema pravilu - da nasa djela govore ko smo mi - Bog je zao."
Student je nakon tog odgovora zacutao.
Profesor je bio zadovoljan samim sobom i hvalio se studentima kako je vrlo jednostavno dokazao da je hriscanstvo samo jedna mit.

Jedan drugi student podigao je ruku i rekao:"Mogu li vas ja nesto pitati profesore?"
"Naravno" - rekao je profesor.
Student je ustao i rekao:"Postoji li hladnoca,profesore?"
Profesor je odgovorio:"Kakvo pitanje. Naravno da postoji. Tebi nikada nije bilo hladno?"
Mladic je odgovorio:"Cinjenica je da hladnoca ne postoji. Prema zakonu fizike, ono sto mi smatramo hladnocom - zapravo je nedostatak toplote. Predmeti ili ziva bica se mogu proucavati kad imaju ili prenose energiju,a toplota je ono sto cini da tijelo ili materija prenose energiju. Apsolutna nula(-460 stepeni f) je potpuno odsustvo toplote, materija postaje inertna i nesposobna za bilo kakvu reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji, mi smo stvorili tu rijec da opisemo kako se osjecamo kad nemamo-toplote."

Student je nastavio:"Profesore, postoji li tama?"
Profesor je odgovorio:"Naravno da postoji."
Student je odgovorio:"Jos jednom ste pogrijesili. Tama je zapravo - nedostatak svijetla. Svijetlo mozete proucavati, ali tamu ne. Tacnije, mozemo koristiti Newtonovu prizmu da razbijemo bijelo svijetlo i proucimo razlicite talasne duzine svake boje. Ne mozemo izmjeriti mrak. Zrak svijetla moze se probiti u svijet tame i osvijetliti ga. Kako mozete znati koliko je odredjeni prostor taman? Ono sto mozete izmjeriti je kolicina svijetla koje je prisutno. Nije li to tacno? Tama je termin koji je covjek izmislio da bi pokazao sto se dogadja kada nije prisutno svijetlo."

Konacno, mladi covjek je upitao:"Profesore,postoji li zlo?"
Sad vec pomalo nesiguran, profesor je odgovorio:"Naravno,kao sto sam vec rekao. Vidimo ga svaki dan-u primjerima covjekovog nehumanog ponasanja. U masi kriminala i nasilja u svijetu. To je cvrst dokaz postojanja zla."
Na to je student odgovorio:"Zlo ne postoji, profesore. Ili barem ne postoji samo za sebe. Zlo je jednostavno-odsustvo Boga.To je kao tama i hladnoca - rijec koju je covjek stvorio da bi opisao odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije kao vjera, ili kao ljubav koje postoje kao sto postoje toplota i svijetlost.zlo je ono sto nastaje kad covjek nema Bozije ljubavi u svom srcu.To je kao hladnoca koja nastupa kada nema toplote ili tama koja nastaje kada nema svijetla."
Profesor ga je cutke posmatrao.

Mladicevo ime je bilo - Albert Einstein.

Оче наш

Не говори: Оче,
ако се сваки дан
не понашаш попут сина!

Не говори: Наш,
ако живиш заточен
у властитој себичности!

Не говори: Који си на небесима,
ако мислиш само
на земаљске ствари!

Не говори: Да дође Царство Твоје,
ако га мењаш
са материјалним успехом!

Не говори: Нека буде воља Твоја,
ако је не прихваташ
и онда када је болна!

Не говори: Хлеб наш насушни дај нам данас,
ако се не бринеш за гладне!

Не говори: И опрости нам дугове наше,
ако ниси спреман опростити другима!

Не говори: Не уведи нас у искушење,
ако настављаш живети двосмислено!

Не говори: Но избави нас од злога (зла),
ако се не опиреш злим делима!

Не говори: Амин,
ако не узимаш озбиљно речи ОЧЕ НАШ !!!

.......................................................................................


KOLAČIĆI I VOĆNI SOK

(pisac nepoznat)

Dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoju prtljagu s omiljenim kolačićima i pakiranjem od 6 boca voćnog soka te započeo svoju pustolovinu.

Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sjedio je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.

Dječak je sjeo blizu njega i otvorio svoju prtljagu. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.

Starac ga je zahvalno primio i nasmiješio se dječaku. Njegov je osmijeh bio tako prijateljski da je dječak zaželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.
Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu riječ.
U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao natrag do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći smiješak do sada.

Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je: »Što je to što si danas učinio da te je tako razdragalo?«
Odgovorio je: »Objedovao sam s Bogom«. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao je: »Znaš što! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio«.
U međuvremenu starac, također prožet radošću, vratio se kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovu licu i upitao ga je: »Tata, što je to što si danas učinio da te je tako razdragalo?«
Odgovorio je: »Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom«. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je: »Znaš što! Puno je mlađi nego što sam mislio.«
Prečesto podcjenjujemo snagu dodira, smiješka, ljubazne riječi, uha koje nas sluša, iskrene pohvale ili najmanji čin pozornosti, a svi oni imaju snagu darovati nam život. Ljudi ulaze u naš život za vrijeme nekog razloga, godišnjeg doba ili za čitav život. Sve ih jednako primi!

I… Hvala što si mi dotakao život!

Grijeh kao kamen

Dva su muškarca posjetila svetog čovjeka želeći ga upitati za savjet. „Sagriješili smo i savjest nam je uznemirena. Možeš li nam reći što nam je činiti kako bi nam bilo oprošteno i kako više ne bismo griješili?“, upitaše ga.
„Kažite mi svoje grijehe“, reče im sveti čovjek.
„Učinio sam veliki grijeh“, odgovori prvi muškarac.
„A ti?“, upita sveti čovjek drugog muškarca.
„O“, odgovori ovaj, „ja sam počinio više loših stvari, ali su tako male da jednostavno nisu zamjetljive“.
Pobožni je čovjek dugo razmišljao. „Evo što morate napraviti“, konačno reče. „Pođite i za svaki grijeh koji ste počinili donesite kamen.“
Muškarci su otišli. Prvi se brzo vrati s iznimno teškim kamenom, tako teškim da ga je jedva nosio. Stavi ga pred svetog čovjeka. Nakon dugog vremena stiže drugi muškarac noseći bez napora vreću kamenčića. I on ih stavi pred svetog čovjeka.
„Sada“, reče sveti čovjek, „uzmite kamenje i vratite ga tamo odakle ste ga uzeli.“
Prvi muškarac uze svoj kamen i vrati ga na mjesto odakle ga je uzeo.
Drugi se sjeti mjesta gdje je uzeo tek nekoliko kamenčića, a odakle je uzeo ostale nije se mogao sjetiti. Vrati se za nekoliko trenutaka i reče da mu je ta zadaća preteška.
„Moraš znati, sinko moj, da su grijesi kao kamenje. Što je čovjek teže sagriješio, to dublje shvaća težinu grijeha, a kad se iskreno kaje, tada mu je oprošteno.
Ako čovjek ponavlja manje grijehe, ne osjeća posebnu krivnju pa mu zato nije žao i ostaje grešnik. Sada vidiš koliko je doista važno kloniti se kako malih tako i velikih grijeha.“
----------------------------------------------------

ИКОНА

Частио је цело село кад је чуо да му се унук жени. Потом је испратио сина и снаху на пут, млађи су, нека путују. Далеко је Америка.
Како се само поносио унуком. Тридесета му је година, а стекао три куће и фабрику, невелику, али солидну. Сад ће и праунуци, да се лоза не прекида, славска свећа не угаси. Као свадбени дар послао је икону Крсне славе.
Нека знају ко су и шта су.
По повратку, син и снаха су данима причали о Америци, свему што су тамо видели, о богатству. Млада је Американка, не зна ни реч српски да каже, али је љубазна и лепа. Донели су много фотографија. Венчање је било у цркви, новој, модерној, пре налик на спортску дворану него на богомољу. Објашњавали су да тамо могу да иду све вере.
Без олтара и иконостаса, уз зид велики сто. Ту су ставили икону. Веле, да се види ознака њихове вере. Венчао их је свештеник, а како се зове црква и које је вере свештеник, нису успели да упамте.
Радовао се унуку, надао, израшће као племенито дрво. Корен јак и укопан у родну земљицу, па крошња може пут неба. Но, младица, пресађена тамо преко мора, даваће другачији род. Гледао је икону у туђој цркви и би му јасно да праунуци неће знати ко су и шта су.
Кад икона постане украс – лоза се прекида.
Оставио је госте да се веселе и лагано отишао у своју собу. У соби мрак, само трепери кандило пред иконом. Он, погнуте главе, немо разговара са Свецем, а низ старачко лице се, тихо, ко зреле дудиње круне сузе.

Радмила Мишев

Круг

Замислите један круг, нацртан на земљи. Његову средину ћемо назвати центар а линије које воде од центра ка кружници радијусима.
Замислите да је тај круг свет, сâм центар круга – Бог а да су радијуси, тојест ове линије које воде од кружнице до центра – путеви људског живота. Онолико колико свети људи улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, у тој истој мери постају ближе и Богу и један другоме. Колико се приближавају Богу, толико се приближавају и један другоме и колико сеприближавају један другоме, исто толико се и Богу приближавају.
Потпуно исти принцип важи и кад је реч о удаљавању. Кад се удаљавају од Бога и враћају се ка спољашњости, онда је очито да се један од другога удаљавају чим крену из центра и почну да се удаљавају од Бога; а колико се удаљавају један од другога, исто толико се удаљавају и од Бога.
Све ово важи и за љубав, јер је природа љубави таква да је свако од нас удаљен од ближњега уколико се налази изван круга и не воли Бога. Али уколико љубимо Бога, онда се с ближњим сједињујемо у љубави управо онолико колико се својом љубављу према Богу приближимо Самоме Богу. А колико се сједињујемо с ближњим, исто толико се сједињујемо и с Богом.

Преподобни Ава Доротеј
-----------------------------------------------


Легенда о немоj цркви.


Епископ Кинешемскиj Василиj (Преображенскиj) (1876-1945)
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.
Шта је то? – питао је старац.
- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму...
Анђео га погледа тужног лица.
-Желиш да знаш?.. Погледај...
Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.
Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.
Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!
На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.
Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.
Било је сасвим чудно гледати: регент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. «Шта је ово?» - помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.
Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.
«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: «…Тешка досада! Лоше сам трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»
Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»
И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. – Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми...
Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..
У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Мило се за своју болесну мајку.
Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце.
Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анћео.
-
Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.


Журнал «Духовно-нравственное воспитание», 2002, №3, стр.36-37

Прича о правди

Био неки цар који је око двора имао паркове тако велике да за један дан није могао да их обиђе. Али, све му то беше мало, па реши да паркове прошири.
Откупи сва околна имања, осим имања једне удовице, која ни по коју цену није хтела да га прода, јер јој оно беше једино наслеђе од оца. Царевог надзорника паркова разљути њена упорност, те силом одузе удовичину земљу.
Сирота удовица оде, плачући, да се пожали судији. Судија је саслуша, а како је био веома частан човек, реши да јој помогне, па макар се замерио и самоме цару. Он оседла свог магарца, обеси му о врат велику врећу и одјаха право у царев парк.
Нађе га како се шета по удовичином имању. Долазак судије зачуди цара.
Судија се поклони цару до земље и рече:
„Светли господару, допусти да ову врећу напуним земљом из твога парка, око новог дворца.“
Цар се мало зачуди овој молби, али допусти да узме земљу.
Пошто судија напуни врећу, слуге је натоварише на магаре, али оно, под великим теретом, не могаше да се макне с места. Видевши то, цар рече:
„Врећа је сувише тешка! Претешка је, судијо!“
„Господару, ти мислиш да је ова врећа тешка, а она садржи само мали део земље коју си отео удовици. Ја се само чудим и питам како ћеш ти понети целу ову отету земљ, када ти на Страшном суду буде натоварена на леђа!“- одговори му судија.
Цар се замисли. Дубоко су га потресле судијине речии њогова мудрост, па врати сиротој удовици имање заједно са надокнадом.
............................................................


MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

Lako je naci nekog ko dela s ljubavlju;
teze je pronaci onog ko misli s ljubavlju

Antoni de Melo - Damari

Na vratima raja

Stiže čovek pred rajska vrata. Kuca i želi ući, ali se vrata ne otvaraju.
Pomisli u sebi:
"Možda se nisam dovoljno molio?!"
Vrati se nazad i počne se moliti usrdnije nego ikada. Molio je dugo i puno.
Nakon nekog vremena ponovno stade pred rajska vrata.
Ponovno pokuca, ali vrata ponovno zatvorena. Pomisli i drugi put:
"Možda nisam dovoljno činio dobro svojim bližnjima?!"
Vrati se nazad i počne činiti dobro svima i svašta.
Od pružanja hrane gladnima, poseta bolesnicima,
pomoći potrebnima do pružanja najmanjeg znaka obazrivosti svima.
Prođe neko vrijeme i čovjek se ponovno uputi prema rajskim vratima.
Došavši pred vrata ugleda dete kako se zadovoljno igra u pesku.
Proveo je s detetom skoro celi dan.
Na kraju dana, dok je sunce posljednjim svojim zracima milovalo plavo nebo
i dok se horizont žario od sunčevih zraka, dete podigne svoje okice
i počne dečjim rečima šaputati hvalu Bogu
za pesak, za igru, za čoveka koji upravo pored njega stoji.
Oči se čovjekova srca otvoriše i njegovo srce postade ispunjeno
osećajima zahvalnosti za plavetnilo neba i sve što živi na zemlji.
Vrata se raja otvoriše.
I u tom trenu čovjek spozna da čarobna reč koja otvara vrata raja jest:
ZAHVALNOST!

Mi u ovom svijetu puno toga smatramo normalnim,
a ne darom Božjim pa mu zbog toga i ne zahvaljujemo...
ponekad nam zahvalnost nekako ne sjeda ...
stvari uzimamo 'zdravo za gotovo'...
trebali bi, kao i ovo dete iz priče, zahvaljivati i za ljude oko nas,
jer kroz njih doživljavamo onu Božju ljubav koju je Isus zapovedio
"Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe !"

OBUĆAREVA MOLITVA

Jedan obućar došao je rabinu Isaku od Gera i postavio mu sledeće pitanje: »Kako da se posvetim jutarnjim molitvama? Moje mušterije su siromašan svet, imaju samo po jedan par cipela. Obično ih donose kasno uveče, i ja provedem skoro čitavu noć popravljajući ih - u zoru uvek ostane još ponešto da se uradi ako hoću da svi imaju cipele pre nego što krenu na posao. Zato pitam - šta ću s jutarnjim molitvama?«

»Kako si do sada radio?« upitao ga je rabin.

»Ponekad ih izgovorim na brzinu i bacim se na posao, ali od toga samo osećam krivicu. Često se uopšte ne pomolim, i tada me muči neko osećanje praznine, pa mi se, s vremena na vreme, kad podignem čekić, učini kao da mi srce uzdiše: 'kako sam nesrećno, ne stižem čak ni da izgovorim jutarnje molitve'.«

»Da sam Bog, taj uzdah bio bi mi mnogo dragoceniji od molitve«, odgovorio mu je rabin.
-----------------------------------------------

Zamisli jednu sumu, polu magicnu i jedan izvor...
E sad dolazimo da se napojimo vode iz tog izvora i vidimo ni manje ni vise nego Jednoroga... Ja koji verujem u savrsenstvo kao i u postojanje jednoroga odmah ga vidim i odusevljeno i sa radoscu gledam i uzivam, i kazem ti: Pogledaj, Jednorog...
Ti, koja ne verujes u njihovo postojanje, neces ni sada verovati da je to bas on, tvrdices kako je to neki konj koji samo lici ili tako nesto... mozda ces cak tvrditi da uopste ne postoji i da ga zapravo ja umisljam ili da je to neki jelen... Utom ce on otici...

Poenta je: Ako ne verujes da postoji nikad neces znati da je tu, makar i videla...
-------------------------------------


Tri čamca za spasavanje

Uprkos nadolazećoj poplavi sveštenik nije htjeo da se evakuiše već se pouzdavao u spas koji će doći božjim proviđenjem.

Jedan sveštenik sedeo je kraj prozora, spremajući se da napiše propoved o Proviđenju, kada je čuo buku kao od eksplozije i video ljude kako panično beže na sve strane. Ubrzo je čuo da je brana popustila, da reka nadolazi i da se ljudi evakuišu. Voda je uskoro počela da plavi ulicu ispod njega i, obuzdavajući paniku, rekao je u sebi: "Spremam propoved o Proviđenju i evo mi prilike da u praksi sprovedem ono što savetujem drugima. Neću pobeći, ostaću ovde i pouzdaću se u spas koji će doći božjim proviđenjem."

Kada je voda stigla do prozora, stigao je i čamac pun ljudi. "Uskačite, oče!" povikali su. "Ne, ne, deco moja", smireno je rekao sveštenik. "Uzdam se u božje proviđenje koje će me spasiti." Ipak, morao je da se popne na krov i, kada je voda stigla gore, prošao je još jedan čamac pun ljudi koji su ga zvali da se ukrca. Međutim, ponovo je odbio.

Na kraju, popeo se na vrh zvonika i, kada mu je voda stigla do kolena, poslali su patrolni čamac da ga spase. "Ne, hvala vam", rekao je, spokojno se osmehujući. "Ja verujem u Boga. On me neće ostaviti."

Kada se konačno udavio i stigao u raj, odmah je počeo sa žalopojkom upućenom Bogu: "Verovao sam u tebe! Zašto me nisi spasao?" "Ako ćemo pravo", rekao je Bog, "poslao sam ti čitava tri čamca!"

Nekima čitav život prođe u iščekivanju.

Монах и његово ЈА

Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.
И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:
- Ко си ти?
И зачу одговор:
- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.
-------------------------------------------------


Пратити Пут

Један отшелник, заиста свет човек, одрекао се свог тиховања и дошао у многољудну средину. Глас о њему брзо се надалеко пронео и људи су похрлили ка њему. Једни су тражили благослов, други за савет молили... Свети никоме није одбио молбу.
Једнога дана код њега пристиже неки веома богат човек. Његова кочија беше веома раскошна. Било је очито да је богаташ веома разочаран изгледом светога. Загледајући његову изношену одежду, он рече:
- О, многопоштовани, ти заиста веома лоше живиш!
- Ја заиста живим у сиромаштву, али не живим лоше. Лоше живи онај ко о Путу зна и снаге има, али Га не прати
------------------------------------------------------

"КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО"


Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.
Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.
Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.
У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дсђе крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.
Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје дегодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.
- Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.
Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:
- Чини како желиш, дете моје.
- Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.
- Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.
- Било би то боље и за његову душу, је ли Аво?-упита Ђорђе. али Старац не одговори.
- Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.
- Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.
Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:
„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас,
и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим".
На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:
- Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?
- Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.
Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:
- "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим..."

Covek je otisao kod frizera,da se obrije i osisa,i tako pricajuci oni se dotaknu price o veri. Frizer rece:
''Ja ne verujem u Boga,da ga ima ne bi bilo ovoliko bolesnih,namucenih,na ulici''
Musterija je cutala ali duboko razmisljala.Kada je sisanje zavrseno,covek uredno plati i izadje na ulicu.
Iznenada srete jednog zapustenog coveka,neobrijanog duge i prljave kose,neobrijanog.
Vrati se u frizersku radnju.
Rece:
''Znate sta? – rece, obracajuci se frizeru koji ga je sisao - Frizeri ustvari ne postoje!
Frizer se jako iznenadi pa rece:
- Gospodine ja ne razumem o cemu pricate, da ja ne postojim, pa ko vas je sisao malopre?
- Da vi stvarno postojite zar bi bilo ovakvih ljudi na ulici?-pokaza na coveka ispred radnje,zapustenog.
- Ali ti isti ljudi ne dolaze kod mene i sta ja tu mogu kada me ne traze, nisam im potreban!
E, pa patnje, bolesti i nevolje se desavaju jer ljudi ne traze Boga, ne mole ga i ne idu kod njega za pomoc, ne obracaju mu se-rece covek.
-----------------------------------------------------------


Златом везене одежде


Зарудио је Бог дан свој у вечном Граду. Цариград, обучен у сјај легенде и у позлаћене боје векова, бледео се у дубини хоризонта са великим византијским Црквама, са палатама са вртовима из снова, са тврђавама и бедемима са трофејима. Град који је, као ниједан други град на свету, упознао лепоту, отменост и надасве веру.
И имађаше Бог у том граду много изабраника. А међу њима, смирен међу смиренима, беше свештеник Маркијан. Од малена га је обележила рука Божија. И он послуша Његов глас и постави себи за циљ да живи само за Бога и Његову љубав.
Његова слава се раширила по целом царству и обухватила и најудаљеније крајеве. Био је, веле, човек који никада није имао ништа своје, јер је увек осећао да то неком другом треба више. Отац сиромашних и презрених, трудио се да цео дан посвети милосрђу и љубави.
Недељно свитање је довело Маркијана журним кораком у сокак који је водио ка Цркви Свете Анастасије. Био је то величанствен храм у којем је годинама служио као сабрат. Данас је био велики дан: освећење храма. Требало је, дакле, да се побрине за свее. Крилатим кораком и са молитвом на уснама пролазио је кроз лукове и аркаде Цариграда. Пут је био пуст. Стиже пред западни трем и изађе на велико четвртасто двориште са предивном фонтаном. Одавде се видела ограда храма. За Цариград бејаше ово јака зима и, како је било праскозорје, мраз је немилосрдно штипао. Једним потезом Маркијан обави боље око себе своју мантију, али као да се одмах покаја.
- Сети се, Господе, сиромаха, Твоје мале браће, рече тихо. Стиже до великих степеница. Поглед му привуче величанствен призор. Но, када крену да их пређе, зачу неко јечање са стране. Маркијан се зачуди па се прекрсти.
- Господе помилуј, рече. Ко ли ће то бити у ово доба? Али овога пута јечање се зачу још јаче. Било је мрачно и није видео добро.
- Ма, ко је то? рече сада гласније.
- Милост, оче, зачу се један намучени глас. Тамо на великим степеницама седео је један убоги просјак помодрео од хладноће.
- 0, брате мој, рече збуњени Маркијан. Треба да ти помогнем, али у недрима немам ничега за тебе. Завуче руку у мантију неће ли нешто наћи. Али не нађе ништа. Помисли да му каже да чека тамо код степеница, јер је после Литургије можда имати нешто да му да. Али, можда ће тада већ бити касно.
- Помози ми Господе. Шта да радим? шапутао је Маркијан.
Тада човекољубиви свештеник намисли да учини нешто неуобичајено. За трен ока отвори храм и отрча до ђаконикона, значи до просторије у којој свештеници облаче своје свештеничке одежде да би служили Божанску Литургију. Ту свуче мантију и обуче своје одежде. Потом изађе у двориште храма и пружајући просјаку своју мантију рече му:
Немам да ти дам ништа друго. Узми ово. Мени не треба јер ћу ја сада служити Божанску Литургију. Узми, твоја је.
А просјак, задивљен толиком добротом, љубљаше руке свога доброчинитеља, и, препун радости, оде.
Време је пролазило. С леве и десне стране пута бејаше мноштво света одевено у празнично рухо. Дошли су и званичници у својим униформама обавијеним свилом и кадифом. А потом и витезови и војводе и, напокон, сам цар. У раскошно украшеној Цркви све је добило празнични карактер. Поред цара дође и стаде Патријарх. Црква је бљештала заслепљујућим сјајем. Хиљаде полијелеја су својим светлом претворили храм у једну лађу која је пловила према небу.
Но, изненада погледи свих се окренуше према Олтару где се налазио Маркијан. Сваки пут кад би се појавио на Олтарским Дверима чинило се да носи златом везену одежду, која, упркос свом сјају данашњег дана, није приличила једном обичном свештенику.
Убрзо се са помисли прешло на коментаре. Шапутања, која су постајала све јача и јача, реметила су појање.
- Ма види ти Маркијана. Зар се не стиди? Какву то одежду носи? рече један.
- Ма шта мисли ко је он! Последњи свештеник Цариграда а облачи се у одежду вишег ступња и од Патријархове! Срамота, одговори други.
- Срамота! Срамота! чуло се са свих страна. Цео храм је блистао од Маркијанових одежди.
- Неко треба да каже овом свештенику, Пресвети, да се облачи са мало мање сујете, шапну Патријарху на уво један клирик.
Патријарха дирну то што чу. Знао је Маркијана као смиреног и озбиљног клирика. Али не могаше ништа да каже за његово данашње понашање. Коначно одлучи да ће му, када се заврши Литургија, озбиљно приговорити.
Пошто раздели нафору, Патријарх позва Маркијана устрану.
- Данас, Маркијане, ниси поступио добро. Шта значи та одежда коју носиш? Каквом ће се примеру од тебе научити сиромаси нашег друштва? Свештеник, дете моје, треба да је једноставан.
Добри свештеник се збуни. Баци поглед на одежде које носаше и смешећи се, али увек с поштовањем, одговори:
- Ма, о каквим одеждама говори твоја светост, Пресвети? Ако мислиш на ове које носим, то су оне исте које имам од дана када си ме рукоположио, ево већ двадесет и пет година!
Сада се Патријарх разљути. Па ово је претерано. Подсмева му се у очи! Одлучи да га казни.
- А шта је ово, викну Патријарх. Али, како ухвати руком за одежде виде да су то оне старе које Маркијан носи већ годинама. А за првим изненађењем следило је и друго. Патријарх угледа како човек Божији не носи мантију испод старих одежди. И пун недоумица упита:
- Ма, ко те то свуче, Маркијане? Тада човекољубиви свештеник узе у своје руке Јеванђеље и показујући га рече Патријарху:
- Ово овде ме свуче, Пресвети. Тада Патријарх, потпуно ганут, стисну Маркијана у загрљај и рече му са сузама у очима:
- Дете моје, када би сви свештеници и сви људи живели твојим животом, не бисмо имали потребе ни за чијим речима. Био би довољан само њихов пример!

Плаве лествице


Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.
Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.
И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.
Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи."
Господ одговори: " Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију".
Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."
Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"
И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.
Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.
И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој".
Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."

Н. Љесков
-----------------------------

Обућар из Александрије

Антоније Велики је био један од првих монаха који су напустили свет и склонили се у пустињу. С правом се сматра оцем монашког живота. У нашој Цркви често се помиње као пустињски учитељ. Временом су се око његове колибе окупили многи монаси који су у његовом лику нашли спокој.
Против Антонија Великог ђаво је војевао као против мало ког светитеља. Разноразним лукавствима покушаваше да га ухвати у замку. Али се Божији човек на сваки начин трудио да се супротстави стрелама лукавога.
Једног дана ђаво покуша да убеди Антонија како је тобоже његова врлина досегла врло велике висине. И како се у пустињи, али и у целоме царству, не може наћи нико толико врлински и напредан.
- Погледај Антоније, дошаптавао му је ђаво, ко је још осим тебе досегао такве висине? Нико. Ко пости, ко се моли, ко воли као ти? Нико.
За часак је изгледало да Антоније Велики слуша његово резоновање, али убрзо схвати лукаву замку. Бог, који није желео да Антоније Велики згреши, нађе начина да се овај велики подвижник подучи.
Те вечери човек Божији, пошто доврши своју топлу молитву и смањи светлост уљане лампе, полако склопи очи. Тада зачу Божански глас који му јасно стави на знање:
„На путићу који води за Александрију налази се један обућар који је већи од тебе, Антоније."
Антоније Велики скочи од сна.
- Обућар? Ма, је ли могуће? Обућар већи у подвижништву и врлини од Антонија Великог? Одлучи да сутра ујутро пође за Александрију.
Пошто освану нови дан Господњи, Антоније Велики узе свој штап и упути се у место на које му беше указао Бог.
- Један обућар у Александрији да буде већи од пустињских подвижника, понављаше путем Антоније Велики.
На рубу споредног пута за Александрију налазила се једна радњица. Стари обућар, обичног изгледа, једноставан и не баш причљив, држао је једну ципелу и пажљиво је крпио.
- Благослови, рече обућар скромном калуђеру.
- Бог те благословио, исто тако једноставно одговори Антоније Велики.
А обућар се нагну над ципелу коју је крпио мрмљајући неки псалам.
- Кажи ми, дете моје. Како проводиш дане?
- Не сећам се, Аво, да сам икоме учинио неко добро. Нити се сећам икакве благости ма према коме.
- Па како ти пролази живот, знатижељно га прекиде Ава.
- Ево како. Свакога јутра када устанем кажем у себи како ће се сви људи из Александрије и они што настањују удаљене крајеве као и они које не познајем спасити, а само ћу ја због мноштва мојих грехова пропасти. И са том мишљу пролази ми дан, а увече поново о том истом раамишљам.
Антоније Велики устаде, загрли сиромашног обућара и пољуби га брижно.
- Ти си, дете моје, са мало труда купио драгоцено благо! Ја у пустињи уз подвиг и пост остарих, али твоје смирење не достигох.
И извукавши велику корист, Велики подвижник се упути назад у пустињу.
----------------------------------


СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јединац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.
- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.
Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:
- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш уопште причати ни са ким.
- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:
- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.
Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пође на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.
Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:
- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.
Монах послушно саже главу прихватајући заповед. Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.
Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.
А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.
После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:
"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."
Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:
„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."