Laza Kostić

Dr LAZAR-LAZA KOSTIĆ (Kovilj, 12. februar 1841 – Beč, 9. decembar 1909), književnik, publicista, filozof, političar. Pravne nauke svršio je na Univerzitetu u Pešti 1864, gde je dve godine docnije doktorirao. Istaknuti pripadnik Ujedinjene omladine srpske i član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, ulazi rano u politički život vojvođanskih Srba. Poslanik je na Narodno-crkvenom i u Ugarskom saboru (1873). Na Berlinskom kongresu 1878. privatni je sekretar Jovana Ristića, a 1880. sekretar srpskog poslanstva u Petrovgradu. Od 1880. do 1891. državljanin je dve srpske zemlje, Srbije i Crne Gore. Ženidbom sa bogatašicom Julijanom-Julčom Palanački u septembru 1895. postao je građanin Sombora i u njemu će provesti ostatak života. U Somboru je nastao njegov halucinantni noćnik, Dnevnik snova, i ispevana slavna pesma srpske književnosti, pokajanka Santa Maria della Salute.



Najizrazitiji pesnik visokog srpskog romantizma, Kostić je za života objavio tri knjige pesama : Pesme, 1873,1874. i 1909. Traged i komediograf, napisao je dve istorijske drame, Maksima Crnojevića (1866) i Peru Segedinca (1882), i dve komedije, Gordanu (1889) i Okupaciju (napisana na nemačkom 1878/79, objavljena je prvi put 1977). Svoje filozofske i estetičke ideje izložio je u raspravama : Osnova lepome u svemu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme (1880) i Osnovno načelo (1884). U knjizi O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu (1902), sem lucidne analize Zmajeva pevanja, dao je živu sliku romantičarske epohe i razvio ranije postavke o ukrštaju poezije i filozofije u osobenu teoriju umetničke inspiracije. Znalac klasičnih i modernih jezika, prevodio je Homera, Šekspira, Bulvera, Hajnea, Kiša i Dernburga.
__________________

Santa Maria della salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
__________________

Ej, pusto more


Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!
__________________

Među javom i međ snom


Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!
__________________

Među zvezdama


. . . . . . . . . . . .
Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.
__________________

Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.
-----------------------------

Oprosti mi...


Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad!

Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta - ništa- ništa!

Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli’
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj - nemoj!

Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - da ostane štogod – da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!
__________________

Sve što mi je rekla...


Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.
__________________

Volimo se ...


Volimo se, dušo, je li?
e, pa šta nas jošte deli?
je l´ se kakva crna sila
il´ sudbina namerila
da se baci među nas?
Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al´ raširi bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime
zagrljajem žestokim;
pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.
__________________

Objesen

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta -
sve je velo,
neveselo.

Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
ko cvetak bi ponikao.

Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.
__________________

Prolog za Gorski vijenac


Na Lovćen gledah u snu, s Cetinja,
pun zazora, ka negda, djetinja.
Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi,
prozborih onoj svetoj kolibi:
„Pjesniče, druže, duše, šta ti bi
te tamo pope svog tijela prah,
u gromove, oluje, grad i strah?
Nijesi l' zar svog praha oca Srbije,
u duše svoje uplete ga nit?
Zar prahu da se duša pokloni
u samrtni, u čas nepokorni,
te da ga digne sobom uzgori
da oproštaju čas ne uskori?
Il' tajne te što pokriva tvoj hum
razumjet neće nikada naš um?
Da l' zato prah svoj pope na taj kam
da s' njega gledaš dušom žalosnom
gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?
Pa reci, nagov'jesti, daj mi znak,
što vidiš otud, svjetlost ili mrak?
Vidiš li vraga, onog starog, tvog?
Jedva ga vidiš, slomio ga Bog.
Binjiši su mu sad krpetine,
a mač i kruna podsm'jeh svjetine.
Al' mnogi drugi stvorio se vrag,
čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
Ima ih grdnih, ima viđenih,
ima ih golih, ima kićenih,
čas misliš, nije nikakav im broj,
čas navale ka ljutih zolja roj.
Al' koji je, u vraškom sjemenu,
najžešći krvnik tvome plemenu?”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Na Lovćen-kapi zamagli se hram,
oblačak nad njim, crni jedan pram,
sijevnu munja po tvom pramenu,
ka da su slova u tom plemenu,
lijepo čitam što mi piše plam:
„Dok na tu zemlju ovi stoji kam,
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!”

U Somboru, januara 1902.
__________________

Veče

Blago je veče, ko lice blago
sedoga patrijara.
Karlovac rumen; je l' od radosti,
il' je to zraka srditog žara?
sunce već seda; kroz oblak gusti
prodiru svetli njegovi zraci,
ko zračni, sjajni podupirači,
što sunce drže da se ne spusti.
Al' badava je; eno ih nema,
crn im se oblak sumrakom sveti,
a noć će crna skoro odneti
sunčevu slavu i slavu njinu. -
Oj, sunce, sunce, što tako već ode,
ala me sećaš na sunce slobode,
na srpski sabor - i na manjinu...
__________________

U Sremu


Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Taj osmejak pusti,
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam 'de od milina
rastvori grudi sjajne,
'de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam 'de ti se hvali rajem,
'de ti ga nudi -
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven,
'de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.

A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedinom otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod;
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
- Ej, tantalski rode, Fruško tantalico!
crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? -
a ti se smešiš, samo se smešiš.
__________________

Postanak pesme

Sunašca na zalazu
kroz prozor pada žar
odande na tvoj adiđar,
sa njega na duvar.

Razišo se u mlazu,
pa šara bledi zid,
plavetan kao nebni vid,
pa rumen kao stid.

Zapali srce moje,
iz njega sinu zrak,
kroz oka tvoga kamen drag
prosinuo je blag.

Pa i on je u boje
razišao se ceo,
još lepši šar je razapeo
na listak ovaj beo.

I nestaće mu sunca,
al' trajaće taj cvet,
jer to je onaj nepovred
što pesmom zove svet.
__________________

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,
'Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.
------------------------------

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,
paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,
bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,
kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!
__________________

Don Kihotu

Kad zarede nove bede,
kad se smrknu beli dani,
kad potamne i poblede
zraci nadom izasjani,
nepogoda nevidovna
kad mi slomi krila plovna,
pa, dok snova ne uzletim,
hoću malo zavetrine,
tad se navek tebe setim,
budaline Savedrine.

Kad me lepo čedo mamne,
te za njome svest zabludi,
mrežom gustom kose pramne
zakloni mi pogled ljudi,
mrakom svetlim oči tamne
užgu sunce mi u grudi',
pa kad mahom sunce zađe,
a s očiju mrež sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina:
znadem kako i ti strada,
budalino Savedrina!

U skupštini kad se graja
digne na glas mudre reči,
mora da se um pritaja
kad se ludost pred njim peči,
u žestini okršaja
vetrenjača mnoga zveči,
kad je glavi drugo mesto,
a trbuh se za sve brine:
sećam te se vrlo često,
budaline Savedrine.

Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti, ko će moći,
dići naron Bogu gore,
te će biti srećan, jedan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebr sećam,
budaline Savedrine.

Al' kad vidim pametare
gde s' klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skotska naslad gnjili,
te sad ono pale žare,
čem' su bili borci čili;
da želudcu nije smetnje,
mač otpašu sa bedrine: -
takve slike nisu vredne
budaline Savedrine.
__________________

Ej, ropski svete!

Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il' u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja -
Bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!
__________________

Pogreb


Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se chaskom
i chaskom izda'nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
poveshcu sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna cu pisma
obaviti je svu,
da chuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Polozzicu joj telo
na chudna nosila,
od pokidanih zzica
i starih gusala.

Za nosili' ce ici
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje ce da idu
sve sitna sirochad,
skorashnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili' ce ici
po redu popovi,
u odezzdama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve vechni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi' ce biti
djachica koji red,
da poju "svjati bozze!"
da bude pogreb svet.

Ti djachici su pesme
shto za njom uzdishu,
shto teshe dushu njenu
i bogu uzdizzu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s chiraci' plameni'.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
"So svjatimi" se ori
nad mladi grobovi.

"So svjatimi" se ori
k'o pripev iz raja,
naposletku josh djaci
otpoju "Vjechnaja".

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji djaci
otpoju "Vjechnaja".

Josh i sad k'o da chujem
to sveto "Vjechnaja",
a k'o da cu ga slushat
zzivotu do kraja.

I sinoc bash ga chujem,
vec dockan pred zoru,
a neko k'o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesechina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.


U Peshti, 14. februara 1860.
__________________

Snio Sam Te


Snio sam te u gradini,
de o smilju ruzza drema,
da smo sami,dusho moja,
a macije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veche
de se tiho milujemo,
cvece vene pa nas gledi
de se venuc` rastajemo.

Cvece vene,kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdashca ruzzinoga
podmeto sam bonu dushu
iz srdashca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dushu,
kapalo je da razgali
tu paklenu,zzednu sushu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu zzednu,kobnu chashu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu srecu nashu.

U ljubavnu srecu nashu
ti si chashu zaiskala,
kako si je zzedna bila,
i chashu si progutala.


1859
__________________