Branko Radičević

Branko Radičević



BIOGRAFIJA

Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela.

Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.

Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.

Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.

U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.

Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Postuhmno zbirku pesma je objavljavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.


DELA

Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija' umreti“ ili „Đački rastanak“ Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.

----------------------------


Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve pociva,
Samo voda sa zuborom
Sa kamena sto se sliva,

Samo sto se kasto petli,
Samo klepka sto se cuje,
Samo s' onde malko svetli.
Jer se danak priblizuje.

Bela zora vec je tuna,
Joste putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stize kraj

Kako stize sunce granu,
Svetli s' gora i dolina,
A putniku dusa planu,
Pa zaklikta od milina:

" Oj sunasce sto razgonis
Puste noci silne tame,
Oj ti nebo, stono ronis
Rosne svoje suze na me,

Oj ti goro stono gajis
Mile pesme, mile tice,
Oj livado sto se sjajis
Puna rose i travice,

Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cvece mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!

Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od' na grudi,
Da t' poljubi braca usta."
(novembar, 1843.)


Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!
(jul, 1843.)

--------------------------

Đački rastanak


Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...


Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!


Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!


Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!
__________________

Kad mladijah umreti


Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.
__________________

Ukor


Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!
__________________

Sretan pastir

Blago mi na viru
Sretnome pastiru,
Amo staze vode,
Mome amo ode,
Pa tu bele platno -
Ostalo im zlatno!

Kako s' koja makne,
U srce me takne,
Kako me pogledi,
U srce uvredi,
Još se smeju na me,
Da srce pomame.

Eto tako juče
Dođe jedno luče,
Ao kad ga zglenu,
Srce mi se krenu,
Ova, ova bela
Srce je odnela.

(decembar, 1843.)


Sretan pastir

Blago mi na viru
Sretnome pastiru,
Amo staze vode,
Mome amo ode,
Pa tu bele platno -
Ostalo im zlatno!

Kako s' koja makne,
U srce me takne,
Kako me pogledi,
U srce uvredi,
Još se smeju na me,
Da srce pomame.

Eto tako juče
Dođe jedno luče,
Ao kad ga zglenu,
Srce mi se krenu,
Ova, ova bela
Srce je odnela.

(decembar, 1843.)


Neka sunca

Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica,
A puna suzica.

Ja ni lica krijem,
Niti suza lijem,
Već s' eto osmevam
I vako popevam:

Neka sunca, neka,
Mene draga čeka,
Draha sunca dva
Meni će da da.

(oktobar, 1844.)


Kletva

Zelena je trava,
Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu,
Suknjica se širi
A nožica viri,
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa - meni donela!

(Mart, 1845.)


Noc pa noc

Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Veceri je lepsa sarna,
Al' je lepsa nojca carna.

Onda idem reci taki,
Pa odresim camac laki,
Pa se vesla mladjan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko cuna,
Matica je vece tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Boze, de pomozi!

Sikce voda, a cun reze,
Bezi vrtlog, stene beze-
Zivo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Cun tu vezem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene ceka-
Cekas i sad, zlato moje?

Brze dole sunce blago,
Brze amo nocne tame,
Amo brze, moje drago
Da ne ceka vise na me.
__________________


Јади изненада

Липа стоји насред двора,
Сунце сјаје дозгора,
а под липом једна дева
везе млада, па попева:
"Итро, итро, игло моја!
Драгог ето из тог боја,
на коњицу огњаноме,
биће скоро преда мноме
да је донде готова
суђеница његова."
tако мома песму доче,
Сунце јарко пламтит поче
да деклицу красну згледа,
а угледат липа не да.
Мома везла - готова је,
Тура везак па устаје,
гледа брду, двором шета,
Ал' одозго једна чета -
"Боже, Боже, страшна чуда!
Ко силази оно туда?
Да л' ми очи добро виде,
Да л' то вранац његов иде,
А на њему, Боже мој,
Да л' је оно драги мој?"
Чета ближе, па све ближе,
већ до бели' двора стиже -
"Боже мили, боже благи,
Та ово је, богме, драги!"
Па полете пред милога,
а он клону с коња свога -
Ао јада изненада!
Глава њему разбијена,
рука десна саломљена,
Кроз завоје крвца лопи -
Јадна мома руке склопи:
"Па зар тако драги мој!"
"Само душо кад сам твој!"
То рекоше, издануше,
на земљицу те пануше
К`о два бора усред горе
кад секире њи оборе.
______

Зорица је забелила...
Двоје драги на носила,
а сунашца види зрака
де и` ладна прима рака, -
Девојка је на носила
Тако лепа јоште била!
Сунце наже на гроб сјати,
мисли да ће још устати.
Ох, угаси сјајне зраке,
Ајде, сунце за облаке!
Што гроб ладни једном свати*
Назад више он не прати.

11. мај 1845.


Slatka Misli


Misli moja sladjana
A o dragoj mojoj,
Kad na ruci mladjana
Ležaše na mojoj,

Kad joj srce kucaše
Da probije grudi,
Kad joj usne mucaše:
"Ta evo te tudi!"

Kad mi ono vesela
Oko vrata pade,
Kad suzica ona vrele
Niz lice joj teći stade,

Oh kako se zarumene,
Kad polete ono k mene
Kano zora belu danu
Jedva dočekanu.

Mila moja, zoro moja,
Sunce danu mome,
O, sladjana misli moja
A o zlatu mome!
__________________


Njeni Jadi


Sini, zoro bela,
Sini, slatka sele,
A ti, sunce, grani
Ko nikad dosele.

Ta danas će, danas
Drago moje doći,
Brže dragi, brže,
Dane mi u noći!

I zorica sinu,
I sunašce granu,
Ona uze sude,
Ode niz poljanu.

I već eto stiže
Na tu reku lednu,
Oko joj se ote,
Uz maticu glednu.

Bože, što to plovi,
I sve amo bliže?
Ko je, Bože, ko je?
Već do brega stiže.

Glednu, on je, on je,
Ao njeni jada!
Bože, strašni Bože!
Povrisnula mlada.

Onda zatrepeta,
Pa s obale klonu,
Te dragome svome
U vodicu tonu.

__________________

Moje sunce

Na nebu mi jedno sunce sjaje,
Danju sjaje, a noću zalazi,
Ti si, otac, moje drugo sunce,
Koje meni nikad ne zalazi.
Nekada sam im'o jošte jedno,
Zrak je njegov već odavno sedn'o,
Majci srce u grudi ne bije,
Tavna zemlja nju odavno krije,
Ti i bratac, to je sada sve
Štono osta srcu mom od pre.
O, moje srce pevanjem se žari
I tebi misli s tim da blagodari;
O ne mož' biti, ne mož' ikad ovo,
Jer slabačko je vrlo peva slovo.
Tvoja dobra, kao sunca svet,
Moji pevi, ka' mirisni cvet;
Sunce sjaje, sunce život šalje,
Cvetak miri, ali ništa dalje.
__________________

Nikad nije vito tvoje telo

Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad,čedo belo!

Tio veče ko da te donelo
Sred anđela sa Božija krila,
U ma s' divno meni pojavila,
U ma divnu veče te odnelo!

Sam ostado sa suznijem okom,
Sam samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom,al bez sanka,

Ozoro moja,zoro bez osvanka,
Sunce milo ,al bez bela danka,
Na te mislim,dušo,bez prestanka!

---------------------------------------