Piše Miodrag Milanović
Šta je to što podstiče muškarce i žene da, jedni prema drugima, razvijaju neprijateljska osećanja? Strasti se, bilo pozitivne ili negativne, uvek javljaju kao posledica snažne međuzavisnosti. Što se više želimo, čeznemo i oslanjamo jedni na druge, veća je mogućnost da budemo povređeni, razočarani i ogorčeni. To se naročito dešava kad, upravo zbog svoje zavisnosti, nismo u stanju da odbacimo ili izbegavamo osobe suprotnog pola kad nas razočaraju. Zbog te zavisnosti, primorani smo da nastavimo vezu sa njima. Buka i bes Izvori gneva javljaju se još u detinjstvu. Gnev, mržnja i prezir, predstavljaju jednu stranu zdanja čija je druga strana bol, ogorčenje i strah. Proizvod ovih sila je snažan i moćan konflikt između privlačenja i potrebe za drugom osobom, i istovremenog straha od nje. Normalno je da izbegavamo ono što u nama izaziva bol. Malo je nas koji smo se dva puta opekli na vreloj peći, a bezbroj koji smo se u ljubavi opet (i iznova) razočarali. Koliko puta smo doživeli osećanje da želimo nekoga svim bićem, a znamo da će nam doneti samo bol? Psiholozi odavno znaju da je ženska potreba za vezivanjem mnogo jača nego muška. Delimično, ona nastaje iz ranih dečjih strahova i uverenja da njihov opstanak zavisi od tuđe zaštite. Čak i danas su roditelji skloni da mnogo više štite devojčice nego dečake. Posledica toga je da neke žene traže zaštitu od muškaraca, a istovremeno mrze i sebe i njih zbog te potrebe. Činjenica da muškarci danas zaista raspolažu većom društvenom moći, rade cenjenije i bolje plaćene poslove, mnogo doprinosi ženskom osećanju ogorčenja i besa. Uprkos promenama, koje su se desile poslednjih decenija, žene su još uvek daleko iza muškaraca kad su u pitanju osnovna merila moći, kao, na primer, odlučivanje i novac. Kad su besne i ogorčene na muškarce, žene ova osećanja pokazuju na dva načina: kroz emocionalno udaljavanje (zbog čega se muškarac pored njih oseća usamljenim i zapostavljenim), ili na direktan, agresivan način (koji muškarca vređa). Muškarci, na emocionalnu izolovanost i zapostavljanje, odgovaraju isto kao i žene, ali kod njih postoji i jedna dodatna crta - ne mogu otvoreno da traže žensku pažnju, jer su, od detinjstva, naučeni da takve potrebe potiskuju i skrivaju. Kad žena potpuno blokira i zapostavlja partnerovu potrebu za bliskošću, muškarci osećaju mešavinu tuge i besa, koju veoma teško pokazuju, jer se stide svoje “emocionalne gladi” i gubitka kontrole. Zbog toga je, za većinu od njih, prekid veze jedino rešenje. Problem straha Jednako važan problem za muškarce i žene predstavlja strah. Niko od nas ne voli da se oseća plašljivo i svi želimo da nas partner ohrabruje, podržava i jača. Ništa nije tako razarajuće kao činjenica da se bojimo, a ne znamo tačno čega. Strah se neprestano obnavlja u situacijama koje nas podsećaju na onu kad se partner prvi put javio i u momentima koji pokreću naše najtajnije neprijatne misli. Jedini lek za plašljivost je promena, a svaka promena zahteva nova, nepoznata iskustva. Da bismo pobedili strah, moramo se sa njim sučiti, odškrinuti “vrata našeg mraka” i pustiti svetlo unutra. Žene, koje se plaše bliskosti i potrebe za muškarcem, mogu da prevaziđu svoje strahove samo ako pričaju o njima; muškarcu treba dozvoliti da bude različit od žene, jer je važno poštovati tuđu autonomnost i imati poverenje u partnera. Ne lišavajte sebe mogućnosti da steknete nova obogaćujuća iskustva time što ćete se opteretiti starim i jalovim. Kako jedno ovako obično ljudsko osećanje, kao što je strah, izaziva toliko nerazumevanja? Na kraju krajeva, spremni smo da prihvatimo mnogo jača osećanja nego što je ovo, ali smo, na neki način, vrlo osetljivi kad su u pitanju emocije. Muškarci od malih nogu nauče da treba da se bore sa opasnostima i ignorišu strah. Stvari se u tom pogledu nisu mnogo promenile. Dečaci i dalje žele da budu neustrašivi, a ženama su privlačni jaki i samopouzdani “mačo” muškarci. Zato, kad muškarac oseti strah u vezi sa ženom do koje mu je stalo, oba partnera su u velikoj nevolji. Nažalost, kad se dileme u jednoj vezi pretvore u probleme, počinje da ponestaje i topline i nežnosti zato što se svaki takav izraz i fizički kontakt tumači ne kao želja za nežnošću, već kao potreba za seksualnim kontaktom. Parovi vremenom prestaju da se ljube, drže za ruke, razmenjuju sitne nežnosti, pa čak i da spavaju jedno pored drugog. U takvoj atmosferi, nijedna ljubav ni bliskost ne mogu da prežive. Treba uvek imati na umu da u svakom muškarcu leži dečak kojem su potrebne toplina i podrška, a u svakoj ženi je devojčica kojoj je potrebno isto što i muškarcu. Ranjivost Žene, posebno danas, osećaju ogroman pritisak i želju da budu nezavisne. Insistiranje na autonomiji, uspešnosti i karijeri izaziva, na nesreću, nepoželjnu pojavu - usamljenost. Strah i nepoverenje su u bliskoj vezi i “kumuju” nečijoj samoći. Neke žene doživljavaju svaku laku nadmoć muškarca kao zamku suptilne manipulacije, koja ugrožava vlastitu individualnost i nezavisnost. Druge žene smatraju svoju potrebu za oslanjanjem na partnera kao nedopustivu slabost koju treba negirati ili prevazići po svaju cenu. Tužan ishod ovog negiranja je da se žena oseća neadekvatnom ili krivom, ako konstantno ne pokazuje da je jaka i zadovoljna sobom. Ne treba smetnuti sa uma da su svi ljudi socijalna bića, sa jakom potrebom za grupom ili zajedništvom - ostajanje na margini veze nije odraz snage, već pre straha od bliskosti ili zajedništva, čiji je rezultat, na kraju - osamljivanje. Nažalost, opasnost da budemo povređeni, razočarani i da patimo, postoji u svakoj vezi. Suštinski, ne postoji nijedan efikasan način da se zaštitimo od toga. Međutim, kad stare, neizlečene rane postanu “rep”, koji vučemo iz veze u vezu, nastaje situacija u kojoj je nemoguće imati bilo kakav iskren ljubavni odnos. Muškarci se izuzetno nelagodno osećaju pored žena koje su pune sumnji i nepoverenja prema njima. Iako muškarac može da shvati da nije direktan uzročnik takvog osećanja, ovakav stav ga, ipak, plaši i odbija. Bes čini ženu hirovitom i nepredvidivom. Na najprimitivnijem emocionalnom nivou, takvo ponašanje budi muškarčeva sećanja na nedoslednu i neuravnoteženu majku, ženu koja ga u jednom trenutku voli, a već u sledećem, na njemu iskaljuje bes zbog nekih drugih stvari. Slična situacija je i sa ženama u vezi sa sumnjičavim muškarcima, koji im stalno nešto prebacuju. Razumljivo, niko ne želi da bude predmet neopravdanog i neosnovanog besa. Reakcija partnera na ovo ponašanje biće potraga za nekom drugom osobom, koja uliva poverenje i pruža ljubav. Samo hrabro Oslobađanje od besa i uvređenosti, kao i svaka druga promena u životu, zahteva naš trud i hrabrost da se otvoreno sučimo sa sobom. Mnogi od nas su skloni da se uporno i tvrdoglavo drže prastarih razočarenja (“sve su žene, ili muškarci, isti”), koristeći ih kao opravdanje za mnoge stvari u životu. Nažalost, takvo ponašanje drži nas prikovane za neprijatnu prošlost i ne dozvoljava nam da se otisnemo u mnogo primamljiviju budućnost. Uvek kad uspemo da se oslobodimo nekog negativnog osećanja, stvaramo prostor za nova, pozitivna i bogatija iskustva. Bes, prikriveni prezir i razočarenje, vremenom blede i slabe, bez obzira koliko su, u nekom trenutku, mogli biti opravdani i razumljivi.
Pon Okt 03, 2016 10:11 am od 
Naslov: Reč psihologa 
