Vojislav Ilić

Vojislav Ilić

1860 -1894.



1860. - 4. aprila rodjen u Beogradu, kao treći sin književnika Jovana Ilića, kome su sinovi bili i Milutin, Dragutin i Žarko, svi književni ljudi, i čija je kuća - stecište niza ondašnjih pisaca - nazvana "kovnicom stihova".

1868 -1887. period obrazovanja i stupanja u književnost. Godine 1868. Vojisav je pošao u školu, ali se neredovno školovao, gimnaziju je napustio i predavanja na Velikoj školi pohadjao kao vanredan djak do 1883. Književno obrazovanje stekao je u porodici. Ruskim jezikom počeo je rano da se služi, već u šesnaestoj godini, a u devetnaestoj, 1879. godine, mogao je slobodno da čita ruske tekstove. Oko 1880. stupio je u književnost i nekoliko godina zatim vrlo aktivno saradjivao u radikalnoj štampi. Godine 1885. učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-bugarskom ratu.

1887 -1889. period boemskog života i najveće aktivnosti u političkom i javnom životu. Godine 1887. postavljen je za korektora Državne štamparije (do ove godine nije mogao da dobije državnu službu). Iste godine pretrpeo je krivično gonjenje zbog pesme Maskenbal na Rudniku. Bez žene i dece, koji su ranije poumirali jedno za drugim, on je ovih godina živeo kao pesnik boem. Razočaran u radikale i ozlojedjen prilikama u Srbiji, on je ovih godina razvijao najživlju delatnost na političkoj satiri i pokazivao simpatije za socijalistički pokret.

1889 -1894. poslednji period Vojislavljeva života. Godine 1889 premeshten je u Ministarstvo inostranih dela, bio kratko vreme na službi u Solunu, i vratio se na dužnost korektora Državne štamparije. Godine 1891. otpušten je iz državne službe kao politički protivnik režima. Od kraja 1891. do avgusta 1892. bio je učitelj srpske osnovne shkole u Turn-Severinu u Rumuniji. Po povratku u Srbiju, 1892 godine, postavljen je za pisara Ministarstva unutrašnjih dela, odakle je prešao u Monopol. Godine 1893 "postavljen je za pisara prve klase konzulata u Prištini, gde mu je Nushic bio pretpostavljeni".

1894. - 21. januara umro je u Beogradu, u trideset i četvrtoj godini.


Zimska Idila


Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pušeći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispredje stoku i čeljad po kući psuje.
---------------------------------------------

Zimsko Jutro


Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameci pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne....
__________________

Lora Laj


Pre mnogo tamnih leta,
Gde Rajne trepti sjaj,
Gde tihi Baharah cveta,
Živese Lora Laj.

Tajnama njenih čari
Očaran beše tad
Mnogi kaludjer stari
I mnogi vojnik mlad.

U drevnom zamku njenom
Poročni vlada kal
Pod zamkom s mutnom penom
Šumori burni val.

Lepotom ženskih draži
Nudila svakom raj,
Al’ zato srce traži
Veštica Lora Laj.

Iz drevnog zato grada
Gospodar ili rob
Bez srca osta tada
I sramni nadje grob.

Simboli svete tajne
Za nju su simboli zla,
I vali tihe Rajne
Nadežda večnog sna!

Nevinost proli suze
I prizva božju vlast
I Gospod onda uze
Od Lore njezinu strast.

Borama pokri čelo
Raslabi njezin glas
Isuši njeno telo
I snegom pokri vlas.

Prezrena ode Lora
Gde vali biju grad
I s grada, odozgora,
U Rajnu skoči tad.

Al’ od tad svake noći
S obala šumi vaj:
To jeca u samoći
Veštica Lora Laj.


posvecena....Loreley Od Hajnea
__________________

Jesen


Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreza splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona sad spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.
Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevna,
I gatke vremena davni'.
I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strasno šaptanje tada
Kroz mirni prošušti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada....
__________________

Na Drini


Kroz tučna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuca krila,
O, Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cvece.

Talasi mili! Ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li ću stati,
- Sudba će, možda, znati!
__________________

U Spomenicu


Kad poteče mladost, što nas služi sada
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smori i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -

Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To udara prošlost u srebrnu liru.

Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej nad dverima groba,
I svega se seti i odmahni rukom.
__________________

U POZNU JESEN

Čuj, kako jauće vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom.

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
__________________

Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.
I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseća granje - pa se tiho svija;
Oseća ga lahor - pa tiho čarlija.
I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi.
__________________

Starac


Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je....Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da vec nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna....
__________________

Kad se ugasi sunce

Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.

------------------

Danaja


Nekad je gromovnik, silno zaljubljen, išao tebi
Sa zlatnom, obilnom kišom. No svetla mladost je prošla,
I ti snuždena stojiš na njenom obronku travnom,
Jer starost već je došla.
Vreme je izrilo bore po tvome čeocu tavnom-
I zlatne nestade kiše,
I gromovnika s njome. Na oltar ljubavi tvoje
Ni bakar ne pada više.

1890
__________________

Jedna noć


Na trošnoj klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo pust
pred mutnim okom gubi se iz vida,
sanjivi bršljan nikao je gust.

Bilo je veče. Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su zrak,
i budni popac pevao je blizu,
kroz tiho veče i duboki mrak.

O, bajne noći! - mislio sam tada,
i opet meni beše pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga želja svlada,
što napred hoće - ali ne zna gde.

I laki šušanj iz misli me trže;
to beše andjeo nespokojstva mog,
i noć se uzvi, i koprenu vrže
na bledo čelo pratioca svog....

A sanjiv bršljan iz trave se diže -
ja strasno grlih njezin mili stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu vlas.


1883[/LEFT]
__________________

Stara Pesma


To je stara pesma koju čitam sada,
mračna neka tuga u pesmi je toj;
ta me pesma seća na vremena mlada,
prošlost je u njoj.

U njojzi je pesnik o istini pevo,
o istini gorkoj: sve je laž i san,
dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo,
i slobode dan.

Ah, šta li sam puta u tihoj samoći
s tajnom tugom čito svaki njezin red;
i zamišljen ćuto po čitave noći,
sumoran i bled...

Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso?
I u kome groblju leži otac tvoj?
Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso -
ko i život moj.

Ti si dušu moju otrovala sobom,
ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom....ne.
__________________

Sumoran dan


Kiša sipi... U daljini
povila se magla gusta;
dan prolazi u tišini,
gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
nigde nema stvora živa.
Svuda pustoš i dosada
caruje i vlada,
niti srce štogod želi,
nit se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,
tromo idu časi,
iz daljine zvono gudi,
razležu se glasi -
odjekuju nadaleko...
Mora da je umro neko.

1886
__________________

Zvezda


Noć je vedra, blaga,
bledi mesec sja,
u milini tone
vasiona sva.

I zvezdice mile
rasipaju zrak...
Samo jedna trepnu,
pa je pokri mrak.

Čija beše zvezda?
Bog jedini zna!
Spokojna je, mirna
vasiona sva.


1881
__________________

Prividjenje

Božanstvena slika njena
sinoć mi se u snu javi:
imala je zelen venac
na sumornoj, bledoj glavi.

Ugašeno oko milo,
svetilište od miline,
duh, što sumnja, podizaše
u bezkrajne, u daljine...

Tako duši tonu, blude,
sa svetinjom doba stara,
tako nebo snove budi,
da silnije razočara.

1881
__________________

Jedna noć


Na trošnoj klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo pust
pred mutnim okom gubi se iz vida,
sanjivi bršljan nikao je gust.

Bilo je veče. Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su zrak,
i budni popac pevao je blizu,
kroz tiho veče i duboki mrak.

O, bajne noći! - mislio sam tada,
i opet meni beše pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga želja svlada,
što napred hoće - ali ne zna gde.

I laki šušanj iz misli me trže;
to beše andjeo nespokojstva mog,
i noć se uzvi, i koprenu vrže
na bledo čelo pratioca svog....

A sanjiv bršljan iz trave se diže -
ja strasno grlih njezin mili stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu vlas.


1883
__________________

Elegija

Prestaću i ja skoro. I sa mnom, zanavek možda,
spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava-
i večni zaborav s njome.
Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.
No ti, kojoj sam pev'o mlad, u tavnoj, jesenskoj noći,
slušajuć' poznate zvuke,
hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke
za pokoj umrlog znanca?
Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,
i teret ljubavnih jada,
i tajni uzdah moj?
O, znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,
ni gusta, zelena trava, što sunce nada mnom krije,
ni hladni prekor tvoj.

__________________

Zbogom

Zbogom!... Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas,
Nikada neće ruka moja,
grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas...
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak snivo,
S gordošću ja sam očekivo
rastanka našeg tužni dan.
tako pobožno fakir pada.
Služeći verno Bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al' on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.
__________________

Duh prošlosti


Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi,
diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave,
on tajom žudi, il' kroz noć sumorno bludi,
ko bledi prizrak umrlih snova i jave -

i tihom pesmom, i blagim nebeskim glasom,
on s tugom budi prošlosti davno vreme;
i smerne zvezde trepere čudnim krasom,
dok pesma tone u beskraje neme....

Sve strepi, sluša....I pastir iza sna se budi,
pa svu noć prati sumorne ove glase,
i zalud odziv čeka - već plava zorica rudi,
i bleda kandila noći na plavom nebu se gase....


1882
__________________

Slutnja


Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
momče jedno samrt ljubi.
I dok mrtav junak leži,
vranac konjić poljem beži.

Pram njegove guste kose
jecajuci vetri nose -
i gde pade, krsta nije,
gusti bršljan da se vije.

Ah, za mrtve ko da mari?
Samo gavran tu šestari;
al' se i on brzo vine,
i gubi se u daljine....

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
__________________

Domovina


Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga

I ako kadgod na stranu podjem,
opet ću tebi natrag da dodjem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga

Nek tudje nebo radost prolama,
nek tudje gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga

Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srcu nova pridodje snaga,
Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga

__________________

Poslednji Dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo
je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,
Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.
I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,
Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

__________________

Mojim Prijateljima


1
Šta ja hoću? Čemu srce žudi?
Ah, ta ko bi razumeti mogo....
A želja je ognjevitih mnogo,
što mi ognjem raspaljuju grudi.
Moja duša od detinjskih dana
stremila je u burnome letu
u predele zanošljivih strana,
nekom čudnom, nepoznatom svetu,
gde radošću sve živo miriše
i večitom harmonijom diše.

2
Sad ne žalim obmanute nade,
niti letim u nebeske strane;
ja ne tražim prijatelje mlade,
moje davno pogubljene dane!
Ja ne ištem nežnog sažaljenja
od ledenih i paklenih ljudi:
u danima gorkoga mučenja
njinim ledom zamrzo sam grudi....
Vaši borci mene malo plaše,
hladno pljujem na svetinje vaše!

3
No jesenji kada stignu dani,
i na put se lastavica krene,
prijatelji, setite se mene
u dalekoj, nepoznatoj strani -
i u vašem prijateljskom krugu
podignite napunjene čaše,
nazdravite svome vernom drugu
iz mladosti, iz prošlosti vaše -
a vetar će pozdrav mi doneti
kroz dubrave i mračne vrleti.


1886
__________________

Pećina na Rudniku

Triput crni gavran zagrakta i prhnu
Nad mračnim kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže se tada,
Mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
I gubi se naglo u neme daljine,
Niti potok šumi nit listak šumori,
Počivaju mirno rudničke planine-
Al` njegovu dušu crna slutnja para,
I Branković dozva sveštenika stara.

Kad sveštenik stari u odaju dođe,
A despot ogrnut crnim ogrtačem,
Pa niti se dize, nit mu ruci pođe,
No nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
Oboren mu pehar i vino prosuto...
Nalakćen na stolu on je mračno ćut`o,
Kao tajni užas da mu dušu mori-
No bezumno ruka poletela maču,
Kad se krik užasni još jedanput začu.

"Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
Jer sodomski greh mi um i dušu mrači.-
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
Opusteće sjajni Brankovića dvori:
Ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
Tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba,zato sam te zvao:
Oče,- ja sam svoju majku otrovao...

Kad se Rudnik pređe i malena reka,
Ima jedno divlje i sumorno mesto,
Na koje sam nekad odlazio često,
A na tome mestu pećina je neka,
I u njoj jezero. Sa njenih visina
Ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće.-
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Kada samrt stegne moje grudi bolne,
I potone duša u večnome mraku,
Vi pođite tamo, razmaknite volne,
I na dnu jezera kopajte mi raku,
I tamo sahran`te. Preko moga groba
Nek se metne teška krstača gvozdena,
Da mi nema traga za poznije doba.
Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kaz`o, sad umreti mogu,
A ti moju dušu preporuči bogu."

Tako despot svrši. A kad treće noći
Počivaše Rudnik u krilu tišine,
Gluv nekakav šum se razli po samoći,
Kao val ogromni na sinjoj pučini -
I potonu u noć...Celo ovo veče
Sanovnici srpski stojahu na dvoru;
Mučio se despot do pred samu zoru,
A u zoru čelnik izađe i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene su muke,
Despot dade dušu u božije ruke."

Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
Mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njima sluge s rujnim buktinjama -
I mrtvački sanduk. I hor sveštenika
Oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni`,
Izgledaju oni k`o duhovi tajni.

Mrtva, pusta ponoć, nigde ziva znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
Preplašena mozda od rumena zraka,
Od potmule lupe i pesama sveti`...
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
Hor otpeva onda sumorno opelo;
Ustavama jakim razmakoše vale;
Iskopaše raku i spustiše telo,
I krst preko njega. I nad mračnim grobom
Zašumori voda i pokri ga sobom.-

I mir večni nasta... Mrki kopljanici
Oboriše ćutke koplja naopako,
Pogasiše sveće sedi sveštenici,
I krenuše natrag pogruzeni jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće,
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

1883.
__________________


Mladost

Raskošnog proleća kras
Leptirak obleće mali
I pije medenu slast
I, blažen, gospoda hvali.

On ne zna za tečki jad, I traži mirisno cveće,
Tako i život mlad
Veselo s pesmom se kreće.
__________________

Ispovest

Na trošnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il' bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život ništavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi... Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna

Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strasno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.
__________________