Obično - neobične priče iz života

Piše Golub Lazarević
Da nije bilo ispovedanja sveštenika iz raznih hramova, mnogi događaji ostali bi nepoznati. Tako je bilo i sa grupom razbojnika koja je, nakon uspostavljanja srpske države posle petovekovnog ropstva, „operisala“ na području Levča i Šumadije. Jedini preživeli član ispovedio se svešteniku hrama u Komaricama, selu podno planine Bešnjaje, i tako ostavio priču o zloj delatnosti i istom takvom kraju nečasnih ljudi. Njihove preteče odmetnici, komite i hajduci, imali su sasvim drugačiji cilj i ponašanje.
Pod teškim i nesnošljivim azijatskim zavojevačem, koji se obrušio na srpski narod u svim pokrajinama porobljene države, narod je dizao bune i ustanke koje je azijatska sila u krvi gušila i čitave gradove i sela brisala sa lica zemlje. Zbog svakovrsnih zuluma, nasilja i udaranja predstavnika turske vlasti na čast srpskog naroda, Srbi su ostavljali svoje domove, pa su odlazili u šumu i otuda se svetili turskim siledžijama. Obrazovane su grupe hajduka i uskoka koje su bile jedina zaštita srpskog življa i koji su nesebično davali živote za njihovu odbranu. Njihovu ljubav prema svom narodu, junaštvo i moral, izdisanje u najtežim mukama, kao što behu nabijanje na kolac, dranje kože sa živih ljudi, vađenje očiju, zabijanje klinaca pod nokte i bezbroj drugih mučenja, narod je opevao u narodnim pesmama. Narod je hranio hajduke, a oni su ga branili od turskog zuluma.

Novi odmetnici
Posle Drugog srpskog ustanka, kada je izvojevana sloboda i Srbija postala nezavisna zemlja, otpala je svaka potreba za nacionalnom hajdučijom koja je vekovima održavana. Prestala je potreba, ali hajdučije nije nestalo. Nestalo je samo one nacionalne hajdučije koju je sav narod pomagao, u nju se uzdao i njome ponosio. Nažalost, namesto hajduka pojavili su se razbojnici. Ljudi koji nisu napadali Turke, već imućne srpske domaćine!
Tako se krajem 19. veka pojavila grupa odmetnika koja je sebe nazivala hajducima, a u stvari se radilo o najobičnijim razbojnicima čiji cilj je bio bogaćenje na tuđoj muci. Oni su krstarili na području Juhora, Crnog vrha i Gledićkih planina. Ta je grupa sebi našla sigurne jatake, dobro ih plaćala, a ovi su ih blagovremeno obaveštavali o imućnim ljudima, ali i svim akcijama gonjenja, i sakrivali ih na sigurna mesta.
Pljačke imućnijih domaćina bile su česte. Hajduci bi noću dolazili u kuću i tražili novac, a katkad su odnosili i stvari od vrednosti. Nije izostajalo ni odvođenje konja sa opremom. Ljudi koji bi prodali stoku na pijacama ili vašarima, pa se sa novcem vraćali kućama, presretani su na drumovima, prečicama i šumama, pa im je sav novac oduziman.
U slučajevima kada pljačka nije izvođena na putu, vršena je noću kod kuće. Razbojnički jataci su obaveštavali hajduke i oni su u pljačku odlazili sa sigurnim podacima. Domaćini koji su se protivili da daju ono što od njih razbojnici traže ili bi pokušali fizički da se brane, mučeni su na razne načine, pa i nemilosrdno ubijani.
U čitavom Levču vladao je strah i trepet, pogotovu kod imućnijih ljudi. Žandarske potere bivale su česte, ali u većini slučajeva neuspešne.

Gazda Vule se „provukao“
U levačkom selu Slatina živeo je, sa svojom brojnom porodicom, nadaleko čuveni gazda Vule. On je spadao među nekoliko najbogatijih ljudi u čitavom Levču. Njegovo dvorište bilo je opasano visokim zidom i uvek je imao nekoliko pasa, koji su kao kurjaci noću krstarili po dvorištu. Znalo se da on i sinovi imaju oružje i da se u njegovo dvorište nije lako moglo ući neopaženo tokom noći. Razbojnici su „obišli“ sve poznate gazde u Levču, ali su kod Vuleta okolišali. Čak je u selu i okolini vladalo uverenje da razbojnici neće smeti da nasrnu na njegov imetak.
Ali, nisu bili u pravu. Bio je praznik Preobraženje, slava crkvena u susednom selu i poznati sabor u čitavom Levču. Sva mlađa čeljad Vulina otišla je na sabor, neki rano izjutra, drugi popodne; kod kuće su ostali samo Vule, najstariji sin i njihove supruge. Sunce tek što nije zašlo, sin i snaja su namirivali stoku, a Vuletova žena tumarala po kući. Gazda Vule je sedeo u hladovini u dvorištu i očekivao svoju čeljad sa sabora.
Odjednom se otvorila kapija i u dvorište ušla sedmorica ljudi naoružanih do zuba. Kad ih je Vule ugledao, srce mu se sledilo, ali je brzo ustao i izašao im u susret. Pravio se gotoljubivim, kao da su mu došli najbolji prijatelji. Odmah je pozvao ženu, sina i snaju, pa je naredio posluženje i da se spremi što bolja večera, a njima se ljubazno obratio rečima: „Znam ja šta je šuma i vi se sigurno gladni. Molim vas, imajte samo malo strpljenja i sve će biti u redu“!
Pošto su se razbojnici, po starom srpskom običaju, obredili starom prepečenicom, prešli su u gostinsku sobu gde je poslužena bogata večera. Jelo se i pilo i „zašlo“ duboko u noć. Kada se nakon večere prešlo na vino, gazda Vule je ustao, svakom razbojniku nalio čašu vina i kraj nje stavio po tri dukata u zlatu. Kada je svima nalio vino, onda pored čaše njihovog starešine stavi još šest dukata za onu dvojicu razbojnika koji su čuvali stražu napolju. Petli su već najavljivali zoru kada su razbojnici krenuli iz domaćinove kuće.Vule je drhtao više nego kada su došli, bojeći se da li će se zadovoljiti onim što im je dao, ili će krenuti s ucenjivanjem. Razbojnici su se izgubili u pomrčini, a Vule zatvarao kapiju i osluškivao na koju će stranu. Iz njihovog razgovora jasno je čuo kako je jedan rekao: „Ovaj stari lisac mnogo jeftino prođe!“

Usmrćenje kiridžija
U to vreme Srbija je imala samo jednu železničku prugu koja je išla Moravskom dolinom i povezivala Beograd sa Nišom. Svu trgovinsku robu prenosile su kiridžije-rabadžije, manje sa konjskom, više sa volovskom zapregom. Teškim i rđavim putevima kiridžije i karavani su se sporo kretali. Zbog raznih razbojničkih napada kiridžije su uvek s natovarenom robom išle u većim grupama i, koliko–toliko, naoružani.
Jedan od najkritičnijih puteva bio je onaj koji je vodio od Kragujevca i Batočine preko Crnog vrha za Jagodinu. Tu su razbojnici presretali kiridžije i oduzimali im robu i zaradu. Prve nedelje po poseti Vuletovom domaćinstvu, ta ista grupa razbojnika sačekala je na Crnom vrhu grupu kiridžija koja je iz Beograda išla za Aleksinac i Niš. Jedan od razbojnika je predložio da ne diraju kiridžije. Obrazlagao je da su to siromašni ljudi koji trpe svakojake muke da bi obezbedili porodici koru hleba. Nažalost, ostao je usamljen. Njegovi pajtosi rešili su da krenu u pljačku i krvavi obračun sa učesnicima karavana. Kiridžije su brzo savladane, pokupljena im je roba i zarada. Od njih četrnaest razbojnici su ubili jedanaest, a ostalima naredili da tela ubijenih natovare na kola i odvezu ih njihovim kućama.

Zauvek ostali u brdima
Onaj razbojnik koji je predlagao da se ne ubijaju kiridžije znao je gde je zborno mesto za podelu krvavog plena. Iz svoje zasede, gde se sakrio ne želeći da učestvuje u ubijanju i pljački nedužnih, iskrao se i prekim puteljcima stigao pre ostalih i sakrio se u šumi. Još na putu ka zbornom mestu, razbojnici su zapodenuli žestoku svađu oko podele plena. Svaki od njih želeo je najveći deo za sebe. Što su se više približavali mestu podele, svađa je bila sve veća i oštrija. Ubrzo su svađu zamenili pucnji i lično razračunavanje. Pucalo se iz pušaka i pištolja i nije se znalo ko koga ubija, ali se znalo zbog čega. Nakon petnaestak minuta ukleto mesto, gde je mnogo puta deljen krvavi plen, postalo je jezivo. Za razliku od brojnih razbojništava, kada su na poprištu obračuna ostajale žrtve pljačke, ovoga puta na vrhu planine ležalo je šest nepomičnih tela zlosrećnih razbojnika. Nisu mnogo bolje prošla ni preostala dvojica odmetnika. Teško ranjeni, jedva su se dovukli do kuća odakle su, posle nekoliko dana, obojica otišla na onaj svet. Razbojnik koji je bio po strani, uzeo je sav njihov novac i iste noći odneo ga u Komarice, predao svešteniku i rekao mu da sav novac pošalje porodicama stradalih kiridžija. Razbojnik se tada ispovedio svešteniku u crkvi komaričkoj. Ispričao je o prljavim delima, svojim i svoje bivše družine, a u znak iskrenog kajanja, sav svoj novac dao je crkvi kao lični prilog.
Ostavio je razbojnik zle rabote, zasnovao porodicu i postao ugledan domaćin u selu daleko od mesta njegovog rođenja. Ono što mu se, kako je govorio, vratilo zbog izvršenih nedela je da mu je posle Prvog svetskog rata unuk bio zloglasni razbojnik toga kraja, što ga je izjedalo do sudnjeg dana. Nad izginulim razbojnicima izvršen je sudski uviđaj i gde su izginuli, tu su sahranjeni. I sada se na Crnom vrhu, na putu Kragujevac–Jagodina, to mesto naziva Hajdučki grobovi.

Piše Golub Lazarević
Nakon smrti svog oca, Arsenije iz Mihajlovca je trebalo da nasledi imanje, ali je problem za lakomog čoveka bio u tome što su na bogatu zaostavštinu pravo imala i dvojica njegove rođene braće. Na svoju ali i veliku nesreću rođaka Tomislava, Arsenije je odlučio da „poradi“ na tome, kako bi čitavo nasledstvo prigrabio samo za sebe. Razmišljao je gramzivi čovek kako da braću isključi iz nasledstva, pa se dosetio da to učini uz pomoć lažnog svedoka. Kad je to ispričao rođaku Tomislavu, ovaj ga je odvraćao da ne čini nečasnu rabotu, govorio mu kako je to veliko sagrešenje, pošto njegova braća imaju porodice sa brojnom čeljadi i dosta dece, pa nije pošteno ni pred Bogom, niti pred ljudima da ih ostavi praznih šaka. Rođak je dugo bio uporan da bi ga odvratio od nečasnog dela, nagovarao ga da odustane od loše zamisli i dušu ne ogreši, ali je i Arsenije bio uporan da istera ono što je naumio - da postane jedini naslednik i činio je sve kako bi rođaka nagnao da mu u tome pomogne. Kad je video da nema druge, gramzivi čovek je odlučio da odreši kesu, pa kud pukne, neka pukne. Još jednom se pokazalo kako „para vrti gde burgija neće“. Kolebanje rođaka Tomislava prestalo je onog trenutka kad su u Arsenijevoj ruci zasvetlucali dukati. I sam lakom na laku i brzu zaradu, Tomislav se manuo savetovanja i vrlo brzo prionuo na posao da bi se ostvario nehuman plan i da bi „zaradio“ obećane dukate. Pomislio je kako bi za ovoliku količinu dukata trebalo danonoćno da radi mnogo godina i da prospe na tone znoja. Ovako, lažna zakletva, potpis u sudu i - dukati su njegovi, a ni Arseniju to neće da smeta, pošto će da prigrabi ogroman imetak preminulog roditelja.
Po nagovoru gramzivog naslednka, Tomislav se pojavio na sudu, tvrdeći kako mu je imućni pokojnik, neposredno pre nego što se na onaj svet zaputio, govorio kako je odlučio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavi sinu Arseniju, pošto ga je bolje pazio nego ostala dvojica sinova. Zbog toga je njih i isključio iz nasledstva. Izjavivši to, Tomislav se krivo zakleo na krst, a potom i svojeručno potpisao izjavu.

KLETVA NA KRIVU ZAKLETVU
Sudija nije imao kud, već je doneo presudu kojom je Arsenija proglasio jedinim naslednikom, pa mu je tako pripala bogata zaostavština. Iznenađena i ozlojeđena braća, a naročito njihove žene, kleli su Arsenija i u „kamenje zidali“ što ih je, lažnim izjavama i zakletvama, ostavio bez igde ičega. Kletve nisu zaobišle ni njihovog rođaka i komšiju Tomislava.
Braća i snaje su kleli Arsenija da bi duši olakšali i nisu verovali da će njihove kletve da stignu do Svevišnjeg i naude njihovom bratu i deveru. Narod je lepo sročio da „nije dobro ni kad te preterano obasipaju hvalama, a kamoli ako te anatemišu“. To je na svojoj koži prvi osetio krivokletnik Tomislav. Nesreća ga je zadesila onog dana kad je, vraćajući se iz njive, u polju pronašao čauru granate sa kapislom koja nije eksplodirala. Odneo je sjajnu čauru kući, stavio je u stegu i, pošto je bio samouki majstor, pokušao da od nje načini nešto za ličnu upotrebu. Već prilikom prvog udarca čekića, odjeknula je strahovita eksplozija. Čaura je odletela u paramparčad, a sa njom i palac, kažiprst i veliki prst sa leve krivokletnikove ruke. Dakle, sva tri prsta sa kojima je držao pero prilikom potpisivanja izjave, na koju se lažno zakleo. Jer, Tomislav je bio levoruk!

BEZBROJNE ISPOVESTI
Ne zna se šta je zlosrećnom čoveku bilo teže. To što je trpeo nesnosne bolove i operacije i ostao doživotni invalid, ili što su njegovim selom i drugim mestima u priobalju Dunava kolale priče kako je sudbina sa njim namirila račun zbog krivokletstva i velike nepravde i štete koje je, zarad dukata, naneo rođacima. U trenu je shvatio da je bez mnogo razmišljanja pristao da pomogne rođaku u ostvarenju nečasnog plana i silno se zbog toga potresao. Tim pre što su dukati, isto onako lako „isparili“ kao što su na lak način i dospeli u njegove ruke, a ostali su greh i višedecenijsko kajanje. Nešto ga je gonilo da, bezbroj puta, tokom svog dugog života, priča u detalje o svom sagrešenju. Kajao se i govorio kako sebi nikako ne može da oprosti što je, zarad zlatnika, počinio krivokletstvo i dušu ogrešio. Sve teže mu je padalo što je gramzivom Arseniju omogućio da svu očevu zaostavštinu za sebe prigrabi, a braću je, sa brojnom čeljadi, ostavio da se zlopati i nadniči po tuđim njivama. Ni brojne ispovesti pred komšijama i zemljacima nisu mu bile dovoljne, već je i sa samrtne postelje poručio da mu dovedu sveštenika, da bi ga ispovedio i pripremio za odlazak na onaj svet. Tom prilikom je poslednji put ali opširno, ispričao kako ga je sjaj rođakovih zlatnka prevario da dušu ogreši, zbog čega je ispaštao do sudnjeg dana. Nažalost po Tomislavljeve potomke, namirenje duga za sagrešenje njihovog pretka nije završeno smrću grešnika. Njegovi naslednici su decenijama primećivali kako im u kući „nikako ne ide“, ali su, znajući za teško sagrešenje pretka koga su, poput ostalih zemljaka, prezirali, sve to stoički podnosili. Neprekidno su se nadali da će doći neko vreme kad će njihove muke da prestanu. Uzalud.

BEZ VAJDE
Kad je nasledio ogromno imanje bogatog oca, Arsenije je pomislio kako mu se, napokon, ostvarila davnašnja želja da postane najbogatiji u okolini. Bezobzirnom čoveku tada ni na pamet nije padalo da će, zbog nečasnog gesta njegova rođena braća, ni kriva ni dužna, da se zlopate. Na svoju veliku žalost, ubrzo je ustanovio kako se, iz godine u godinu, njegov ogroman imetak smanjuje, a imovina njegove braće, njegovim grehom osiromašene, sve se više uvećavala. Iz bratovljevih avlija se svake večeri čula graja brojne i vesele dece, dok su Arsenijevi potomci, jedan za drugim, odlazili na onaj svet, nedugo nakon što su na ovaj pristizali...
Nekada najbogatijem domaćinu i bahatom čoveku srce se cepalo kad je gledao ubrzanu propast svoje porodice. U selu se pričalo da je nadživeo sve svoje potomke, do najmlađeg praunuka, i tek onda je došlo vreme da i on završi sa ovozemaljskim životom.

Piše Golub Lazarević

Te ratne zime, 1943, narod je bio suočen sa svakojakim nestašicama. Negde početkom januara, košava je silovito nosila suvi sneg i ledila reke, pošto je živa u termometru padala ispod minus 20 stepeni. Kada je napadao više od pola metra, sneg je prestao da pada, a deca su po ciči zimi izašla da se sankaju na brdu iznad nevelike varošice, na kome se izdizala prelepa vila bogatog advokata Raše. Dugom i veoma strmom stazom čitavog dana letele su kao strele sanke, raznih veličina i tipova. Prevrtale su se, a deca padala u dubok sneg, nakon čega su ličili na Sneška Belića, ali je sve to samo uvećavalo njihovu razdraganost i podsticalo na graju. Raspoloženje malih sankača nisu mogli da pokvare ni jak mraz, ni slaba ishrana i dotrajala odela i obuća.
Među brojnom decom, Čupa je dete najsiromašnijih roditelja u varošici. Nadimak je stekao zbog lepe, grgurave kose, koja mu je nemarno padala na ramena. Bio je đak četvrtog razreda osnovne, odlikaš i među najboljima u razredu. Posebno je privlačio pažnju svojim crtežima, koji su pokazivali da za slikarstvo ima neobičan talenat. Otac mu je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a majka je radila kao peračica kada u banjskom kupatilu, kako bi prehranila sinčića i sebe. Uoči samog rata, izgubila je devojčicu od tri godine. Ponosna na sinovljev talenat, majka je uvek čuvala kod sebe u kupatilu sinovljevu fotografiju i crteže, kako bi ih pokazivala banjskim gostima. U svojoj materinskoj radosti i zanesenosti, satima bi pričala o sinu Branislavu, kome mnogi ni ime nisu znali, pošto su prihvatili nadimak Čupa. Pričala majka o njegovoj lepoti, talentu i poslušnosti, ne sluteći da se nad njim nadvila kob sudbine.

Vozikala su se deca čitavog dana, a nastavila su i kada su se, u ranim satima zimskog popodneva, upalile sijalice, koje su varošici davale izgled kao da je izronila iz kakve bajke. Maleni Čupa je imao primitivne sanke, koje je sam načinio, svojom nejakom i nesigurnom, detinjom rukom. One su ga čitavog dana dobro služile i letele bolje i brže od mnogih koje su kupljene u prodavnicama. Zato je Čupa svoju rukotvorinu nazvao „soko“. Osvajalo je veče, nebo se osipalo zvezdama i deca su otpočela da odlaze kućama. Na sankanju je ostalo samo nekoliko najupornijih i, među njima, Čupa.

Nesreća na sankanju
Staza više nije bila pretrpana sankama, pa je dozvoljavala da se od vrha do podnožja leti najvećom brzinom. Čupa je tri puta sleteo, odista brzinom sokola. Ohrabren uspehom i bodrenjem preostalih drugara, odlučio se za još jedan spust, namerivši da zaleti sanke najbrže što mogu. I, zaista, poletele su sanke kao vihor, ali baš kada je dečak stigao do vile advokata Raše, njegove sanke su se rasturille, a nesrećni dečak odleteo je i udario glavom u stub ograde. Nesrećnik se onesvestio, a krv mu je liptala iz razbijene glave.
U advokatovoj vili, u toplom suterenu, sedela je njegova gospođa Desa, dok je njena ćerkica Buba čitala neku knjigu. Deca, onako zbunjena, ne znajući šta da rade sa povređenim i onesvešćenim drugom, jer u blizini nije bilo nikoga od starijih, niti drugih kuća u okolini, ponesu Čupu pravo u suteren advokatove vile. Ali, kada su pokucali na vrata i gospođa Desa izašla i ugledala okrvavljenog dečaka, ciknula je na njih kao guja:
- Vucite se napolje, nevaljalci jedni, da mi tu ne prljate krvlju!
Deca su poslušno povukla onesvešćenog dečaka sa praga. Jedan od njih se okuražio, još jednom pokucao i zamolio:
- Gospođo, molim vas, da ga ostavimo tu u toploj kuhinji, samo dok javimo njegovoj mami?
- Napolje, i da te više nisam videla! - još jednom je odbrusila nehumana žena, a potom zalupila vrata i zaključala ih.
Dvojica dečaka su stavila Čupu na sanke i vukla ga, a jedan otrčao da javi njegovoj majci. Dečak nije dolazio svesti, slabo obučen, a od sankanja zagrejan i znojav. Mraz je činio svoje. Dok su dečaci dovukli nesrećnog dečaka do prve ordinacije i dok je stigla njegova majka, sva uplakana i prestrašena, dečak se ukočio. Hitno je prebačen u bolnicu, lekari su učinili sve što su mogli, ali dečak nije dolazio svesti. Četiri dana kasnije, varošicom je prošla skromna pogrebna povorka. Pored Čupinog odra išli su njegovi drugovi iz škole i sa sankanja, a za kovčegom se jedva kretala njegova siromašna i tugom skrhana majka.
Gospođa Desa je, kada je čula da je umrlo dete, koje nije htela da primi u svoju toplu kuhinju, rekla mužu:
- Ko mu je kriv što njegova majka nije o njemu vodila računa!

Advokatova tragedija
Svršio se rat. U zemlji se normalizovale prilike i advokat se dokopao dobre službe i visokog položaja. Ćerka Buba bila je pri kraju studija, a sin položio gimnazijsku maturu. Obećao je Raša sinu da će, ako maturira na vreme, kupiti nov auto. Nažalost, reč je održao. Odmah nakon kupovine automobila, advokat je sa porodicom krenuo u obilazak Jugoslavije. Prošli su čitavu zemlju bez problema, uzduž i popreko, i advokat je počeo da hvali novu limuzinu, ali i svoje vozačko umeće. Čitavog leta su putovali i tek krajem septembra se vratili kući. Na navaljivanje gospođe Dese, krenuli su u Pirot da obiđu njenu rodbinu. Tek što su izišli iz Sićevačke klisure, počela je da pada krupna kiša, tako da brisači nisu stizali da obrišu vetrobran automobila. Kiša je sve jače padala, pa je advokat požurio da što pre stigne do odredišta. U jednoj krivini naleteo je levom stranom kola na kamion koji je dolazio iz suprotnog pravca. Prolomio se tresak i zveket polomljenog stakla. Leva strana Rašinih kola potpuno je slupana.
Vozač kamiona dao je gas i pobegao, a u advokatovim kolima ostao je na licu mesta mrtav njegov sin. Ćerka Buba je teško povređena, a on i žena bili su iskrvavljenih lica od razbijenog stakla. Kiša je uporno padala, sin, sav polomljen, ležao je mrtav, ćerka ni živa ni mrtva. Raša i Desa su stajali kao u transu, dok je kiša spirala krv sa njihove odeće. Nigde žive duše, a selo daleko.

Plemeniti siromasi
Tek u suton, kada je kiša prestala da pada, Raša je krenuo u selo po pomoć. Tek tada je primetio da se u obližnjoj šumici nalazi nevelika udžerica u kojoj je našao čoveka i ženu sa troje dece. Čim su čuli za tragediju, čovek i žena su sa Rašom izišli na drum i pomogli mu da prenese sina i ćerku u njihovu kuću. Bio je to ubogi siromašak, koji ima samo tu kućicu od dva odeljenja i malo zemlje oko nje. Siromasi su smestili stradalnike u jedini krevet, a njih petoro konačili u kuhinji na podu, prostrvši poderane ponjave. Sutradan su Raša, Dana i njihova ćerka Buba smešteni u bolnicu, dok je sin prenet u mrtvačnicu i istog popodneve sahranjen, bez prisustva roditelja i ma koga od rodbine. Raša i žena su ubrzo izišli iz bolnice, sa trajno unakaženim licima. Ćerka je provela nekoliko meseci na lečenju, ostavši doživotni invalid, bez levog oka i noge.
Gospođa Desa je po čitavu noć plakala i prisećala se kakvo su to sagrešenje počinili da ovako prođu. Znala je da je Raša u svojoj advokatskoj praksi radio sve i svašta za novac. Posle analiziranja čitave Rašine prošlosti, okrenula se sopstvenim pogreškama. Odmah joj je u svesti iskrsla slika okrvavljenog dečaka Čupe, koji bi, da ga je primila u toplu sobu, možda i bio živ. Noćima joj se prikazivao nesrećni dečak sa pohabanim odelom, dotrajalim, žutim, plitkim cipelama, sa jednom odrešenom pertlom. Gledala je njegovu crnu kudravu kosu, posutu snegom, prevrnute plave oči i krv kako curi iznad uha i sliva se niz vrat. U toj nemilosrdnosti prema Čupi, ona je pronašla svoj težak zločin i greh. Uporedila je svoj postupak sa postupkom siromašnih ljudi na drumu, koji su im se one kišne večeri našli u nevolji i ustanovila koliko je mala, bezvredna i jadna, i pored silnog bogatstva koje je imala...

Тога Божића Христос је био у нашој кући

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.
Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу, а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити иконе, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.
Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.
„Откуд сад њега нађе?“ почех да негодујем, „зар да нам поквари расположење?!“
„Ех, ђецо моја, ћутите!“, рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. „Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео.
Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу – за нас треба да буде свето.
Очекивао сам да ће мајка сада ставити Рабаса да се мало огреје и одмори, а нама ће поставити ту тако чекивану вечеру на слами. Учинила је супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек када је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан. Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.
Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он положајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му је спремила у торбу хране и испратила га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: „Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу.“ Маја одговори: „Што се ти буниш? Ти ниси бринуо о њему него ја“. И додаде: „Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих Мени учинисте“.
Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: „Гледајте да не презрете ни једног од Моје мале браће. Не знате да ли и њихови Анђели гледају лице Божије“. Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом – Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: „Заиста је Христос тада божићковао са нама“. Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно сувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше славе Светог Николе. Дошли смо да се опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.
Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.
Христос се роди, Мајко!

Кад бих поново могла проживјети живот

Отишла бих у кревет кад сам била болесна, умјесто претварања да ће се свијет престати окретати ако не будем присутна.

Запалила бих ружичасту свијећу направљену попут руже прије него што се отопи у складишту.

Мање бих причала и више слушала.

Позвала бих пријатеље на вечеру чак и ако је тепих умрљан или је кауч изблиједио.

Појела бих кокице у "доброј" дневној соби и мање бих бринула о нечистоћи ако моји пожеле запалити ватру у камину.

Одвојила бих вријеме за слушање мог деда и лутању кроз његову младост.

Преузела бих више одговорности које је носио мој муж.

Не бих никад инсистирала да прозори аутомобила буду затворени усред љетног дана јер је моја коса таман исфризирана и уређена.

Сјела бих на травњак (без обзира на мрље од траве).

Мање бих плакала и смијала се испред телевизора, а више проматрајући живот.

Не бих никад купила нешто само зато што је то практично, што се неће виђети мрље или зато што има доживотну гаранцију.

Умјесто што сам жељела да што прије прође девет мјесеци трудноће, цијенила бих сваки тренутак и схватила да је чаролија која расте у мени једина прилика да помогнем Богу у стварању чуда живота.

Кад би ме деца нагло пољубила, не бих никад рекла: "Касније. Сада опери руке прије ручка." Било би пуно више Волим те умјесто Жао ми је.

Највише бих, кад бих имала другу прилику за живот, цијенила сваку минуту, гледала је и заиста виђела и никад се не бих освртала.

Престанимо се знојити због малих ствари. Престанимо бринути о томе тко нас не воли, тко има више или тко што ради. Умјесто тога, почнимо цијенити односе које имамо с онима који нас воле.

Размишљајмо о томе чиме нас је Бог благословио. И што чинимо сваки дан да побољшамо себе умно, физички и емоционално.

Надам се да сви имате благословен дан.


Erma Louise (Harris) Bombeck
(21. 02. 1927. - 22. 04. 1996.)

Ружа Маријина

Очи су им се среле на Петровдан, за време народнога весеља пред сеоском црквом, Григорију и Марији.

Свадба је била скромна, а већ сутрадан, зором, морали су поћи на рад у поље. Потом приспеше, једно за другим, дечица. Њих петоро.

Бледа Марија брзо је старила. Време је вејало прво иње у косу, прве колуте око очију, али у њеним кротким зеницама није гаснула варница спокоја са којим је изашла, у празнично јутро, из дрвене сеоске црквице, после венчања.

Једног рујног септембра у њихово село наиђе путујуће позориште. Када, после пар дана, глумачка дружина напусти село, са њима, изгубивши главу за неком варошком глумицом, побеже и Григорије. Марија остаде сама са петоро ситне деце на рукама.

Дом без оца и домаћина као кућа без крова, али Марија нити је клела, нити роптала. Сузе су јој текле изнутра. Пустила би тек по коју, с вечери, када полежу деца и када је нико не може чути, док пали кандило пред иконом Богомајке “Свих жалосних Радост”, молећи се немо и без икаквих питања, за Григорија, који отиде за својом несрећом у бели свет.

Понекад би свратила која сусетка и, уз уздах, вртела главом и шапутала: “Ех, тај црни Гриша, проклетник...” Марија би је ућуткивала, да деца не чују, говорећи: “Не греши душу, немој пред децом оца кудити... отац је један и светиња”. Деци је, у зимским вечерима, причала о оцу који се, њих сиромашних ради, злопати у далекој туђини, мукотрпно зарађујући новце и који ће се једнога дана вратити да опет заједно живе у срећи.

Пролазиле су распете године. Марија је децу сама подизала, држећи се за Божију Руку и месећи хлеб са сузама. Устајала је с праскозорјима, када се душа меша са руменим облацима. Легала је кад брда већ утихну у сан, а месец пролије срму преко брезових шума у срце.

После много лета, једног завејаног сумрака, на капију покуца оронули незнанац. Одмах га је препознала. Примила га је уздрхтале душе, без речи, као да се вратио са пута.

Није га ништа питала. Нису много говорили. Убрзо га страшна болест, којом га посети Господ и којом га врати дому, обори у самртну постељу. Копнео је брзо пред њеним очима. С ћутљивом нежношћу га је служила, умивала, пресвлачила, појила. Последњих дана покушавао је непрестано да јој нешто каже, но она му је закрштавала уста, шапћући: “Нека, Гриша, Бог да прости и Мајка Божија...”

Умро је првог дана пролећа на њеним стрпљивим рукама. Сахранила га је тихо, а врх гроба посадила ружу црвену као пожар. Често су је виђали како, седећи ниско погнуте главе, на дрвеној клупи крај гроба, преко воштанице, нечујно прича свом Гриши колико га је волела, и чекала, и надала му се свих оних година.

И данас, крај зараслог гроба Григорија и Марије, упорно процветава ружа. Сељани је зову Ружа Маријина. Старице приповедају унукама да је та чудесна ружа израсла из суза Маријине љубави, која је умела све да истрпи, све да опрости и све да спасе.

Priča o psiću

Vlasnik trgovine je na vrata objesio natpis: 'ŠTENCI NA PRODAJU.' Taj je natpis mamio djecu. Jedan je dječak došao do prodavača i upitao ga: 'Koliko stoje ti psići?'

Vlasnik mu je odgovorio da su između 30 i 50 dolara. Dječak je izvadio kovanice iz džepa i rekao: 'Imam samo 2,5 dolara, smijem li ih pogledati?'

Vlasnik se nasmijao i zazviždao. Iz pseće kućice dotrčala je Lady i njezinih pet štenaca, ali jedan od njih je zaostajao. Dječak je odmah spazio štenca koji je zaostajao, pa je upitao: 'Što je s tim psićem?'

'Taj je drugačiji od ostalih, rodio se s manom, tako da nikada neće moći trčati kao drugi psići.' Na to je dječak odmah rekao: 'Upravo toga želim kupiti.'
'Ali taj štenac ima manu, ne možeš ga kupiti. Ako želiš baš njega, poklonit ću ti ga.'

Razočaran dječak pogleda prodavača u oči i reče: 'Ne želim da mi ga poklonite, želim ga kupiti. Odmah ću vam dati 2,5 dolara i svaki mjesec 50 centa, dok ga ne otplatim.' Na to prodavač odgovori: 'Taj štenac ne košta ništa jer ne može trčati i skakati kao ostali psići.'

Dječak pogleda prema tlu, podigne lijevu nogavicu, pokaže svoju protezu i kaže: 'Ni ja ne mogu trčati i skakati kao druga djeca i baš zato želim toga psića, kojeg ću samo ja moći razumjeti.'

Prodavač se zamisli i sa suzama u očima reče: 'Dragi dječače, želio bih da svi moji psići dobiju tako dobre gospodare kao što si ti.'

Piše Golub Lazarević

U vreme dok se pšenica srpom žnjela, ugledni domaćin Stanimir D. iz Lužnica, najmio je desetak žetelaca iz Vlakče, brdovitog sela podno planine Rudnik, udaljenog desetak kilometara. Kad je sunce sišlo “na konopac” do zalaska, jedan od žetelaca zamolio je domaćina:
- Gazda Stanimire, evo, sunce je već na “zaodu” i vreme je da krenemo kući. Znaš da nam valja dugo da pešačimo do naših kuća, a dosta smo umorni. Radili smo pošteno čitav dan, pa smo zaslužili da odemo na vreme, kako se ne bismo po noći lomatali preko onih brda!...

Gazdino lažno obećanje
Predlog se nije dopao gazdi, te je smislio kako da žeteoce zadrži na njivi do mraka.
- Čujte, žeteoci, žajde da žanjemo dok sunce ne zađe, potom da odemo u selo na večeru, pa ću ja da upregnem konje u kočije i odvezem vas kućama u Vlakču. Radili ste pošteno, učinite da i ovo dokrajčimo, a za povratak ne brinite. Vidite da imam konje kao ale i šta je za njih da pretrče desetak kilometara do Vlakče?! - predloži gazda Stanimir.
Pristanu žeteoci, zadovoljni što neće morati da “tabanaju” preko brda Vučjak, ali kad je posao bio završen, a potom i večera, domaćinu se nije dopalo da, onako umoran i pri piću, vozi radnike još desetak kilometara po noći, koja je već bila uveliko odmakla. Komšija i rođak Stanimirov, Miloš, čovek uvek spreman na raznorazne seoske ujdurme, priskočio je domaćinu u pomoć. Pozvao ga je na stranu i predložio mu na kakav način da izbegne noćnu vožnju do udaljenog sela u podnožju Rudnika, koja mu nikako nije bila prijatna.
- Čuj, Stanimire, kad večera bude pri kraju, ja ću da se izgovorim kako žurim kući, pošto ujutru moram da ustanem veoma rano. Potom ću da se iskradem u mrak. Malko ću da sačekam, a onda ću da te pozovem, predstavim se kao pozivar iz Mesnog narodnog odbora i saopštim ti kako su ti iz Vojnog odseka naredili da, tobož hitno, upregneš konje u kola i odeš u Kragujevac – izložio je Miloš plan koji je Stanimir bez pogovora prihvatio, pun sreće što ne mora, u nedoba, da preže konje u kočije.

Dabogda ti...
Večerali radnici, popili koju i zapodenuli razgovor o svemu i svačemu. Dok su sedeli za bogatom trpezom, nije im se žurilo, pošto im je gazda obećao vožnju do kuća. Miloš je ustao prvi, rekavši kako izjutra mora u Kragujevac, pa mu se valja odmoriti. Nakon nekog vremena, veselo raspoloženje u Stanimirovom domu i graju žetelaca prekinuo je Milošev nešto izmenjen glas sa druge strane tarabe:
- O, Stanimire! O, Stanimire!
- Čujem, ko viče? - odazvao se domaćin, tobož ne prepoznavši rođaka. žAjde u kuću!...
- Ma, ja sam, Milivoje, pomoćni radnik iz Mesnog odbora, i neću u kuću, žurim da još neke domaćine obavestim, nego samo da ti prenesem naredbu. Javili ti iz Vojnog ožseka da hitno upregneš konje u kočije i ideš u Kragujevac. Treba nešto da prevezeš. Naredili da, što možeš hitnije, stigneš sa zapregom pred opštinu... Toliko od mene, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš! - završio je Miloš razgovor i nestade u pomrčini.
Domaćin se vratio u kuću i, bajagi, snuždeno, kazao žeteocima kako mu je žao što se tako “potrefilo” da mora u Kragujevac, a baš je namerio da ih odveze kućama u Vlakču, dodajući kako i oni, valjda, znaju da sa vojskom nema šale.
Videvši da od obećane vožnje nema ništa, da ih je gazda propisno nasamario i da će im presesti večera i piće, Vlakčani stanu da “pritežu” kaiševe na opancima i pripremaju se za dugo pešačenje kroz noć. Jedan od njih, koji je sedeo blizu otvorenog prozora i prepoznao Milošev glas, prokleo ga je:
- Tebi, gazda Stanimire, neka je “aram” što smo se, čitavog dana, onoliko trudili. Neka ti Bog plati za dodatnu muku i za ovo što ćemo noćas, ovako umorni, da “tabanamo” preko Vučjaka! A tebi, Miloše, neka Svevišnji učini da ti kuća izgori, i to na sam dan Božića u vreme kad ti u njoj boravi polažajnik i kad se svi raduju velikom prazniku! Da se setiš kakvu si nam nevolju noćas priredio! A nama Bog neka pomogne da noćas, živi i zdravi, stignemo do naših kuća preko one nedođije!

Tako je i bilo
Na rečeni događaj i žetelačku kletvu se, ubrzo, zaboravilo. Komšije su govorile kako ljudi, u ljutini, svašta kažu i to nema nikakvog značaja. Kud bi se otišlo kad bi se sve što neko revoltiran kaže i obistinilo u životu. Tako su i žeteoci bili ljuti, uzgred izrekli kletvu i - nikom ništa. Nije se Miloš setio žetvarske kletve ni na dan Hristovog rođenja, kad je, nakon povratka iz crkve, gde svake godine prisustvuje Božićnoj liturgiji, dočekao polažajnika, sa njim “prelomio” običajnu “česnicu” i nastavio da sa njim i ukućanima mezeti “pečenicu” i nazdravlja prazniku domaćim vinom iz kaoničkog vinograda. Nažalost, kad je bio u najboljem prazničnom raspoloženju i veselju, došao je trenutak da se seti letošnjeg prokletstva koje su izrekli ojađeni Vlakčani.
Kletve su se setili i ostali koji su prisustvovali toj večeri i događaju sa žetvarima, ili su čuli za Miloševu ujdurmu i to onog trenutka kad se, iznenada, u Miloševoj avliji pojavio dim, a potom začulo žestoko zapomaganje domaćina i ukućana:
- Pomagajte, ljudi, izgore nam kuća!... Potrčite, ljudi, upomoć!...
Dok je sa polažajnikom sedeo u kući, u Miloševom dvorištu se zapalila sušara sa mesom. Plamen je zahvatio okapavinu od slanine, a potom i meso koje se sušilo. Kako je sušara bila veoma blizu kuće, plamen koji se visoko digao, zahvatio je krov. Suve grede su gorele kao barut, požar je uhvatio maha i pretila je opasnost da kuća izgori do temelja, a sa njom i ostale zgrade u dvorištu imućnog domaćina. Na zapomaganje Miloša i njegovih ukućana, komšije su pritrčale u pomoć i započele borbu sa vatrenom stihijom. Jedni su vadili vodu iz obližnjeg bunara, drugi uklanjali zapaljene grede i sprečavali širenje požara, treći nisu davali da plamen zahvati susedne zgrade i stogove sa senom. Zahvaljujući pomoći komšija, požar je ugašen, ali je veći deo krova izgoreo i kletva žetelaca se ostvarila.
Tek kad je sve prošlo, Miloš se setio šta mu je razljućeni žetelac iz Vlakče prorekao još jula meseca prethodne godine i prokleo da mu kuća izgori, i to baš na dan velikog hrišćanskog praznika, Božića. Prekrstio se Miloš, zapalio sveću i, kroz molitvu, zahvalio Svevišnjem što se sve na tome svršilo i što mu kuća nije potpuno izgorela. Ovom poznatom seoskom šaljivdžiji, u tom trenutku nimalo nije bilo do šale. Ozbiljnog lica, on se još jednom prekrstio i obećao da se, nikada više, takvim šalama neće služiti. Kažu da je do kraja svog dugog života ovaj amanet ispoštovao u potpunosti.
Nakon nemilog događaja u domaćinstvu komšije i rođaka Miloša, ni gazda Stanimir nije imao mira. Sekirao se što je, zbog njegovog tvrdičluka i neispunjenog obećanja, stradao krov njegovog rođaka, samo zato što je njemu hteo da pomogne u nesvakidašnjoj ujdurmi. Dugo je razmišljao šta li će njega da snađe zbog neispunjenog obećanja i sagrešenja prema žeteocima iz brdskog šumadijskog sela. Srećom, kazna za njega bilo je samo višemesečno strahovanje od Božje kazne. Stanimirov strah bio je bezrazložan, pošto se kletva ispunila samo prema Milošu, kojem je bila i upućena. I pored toga, šumadijski gazda je, ubuduće, uvek pazio da svako obećanje koje da, ispuni u potpunosti.

Piše: Radovan Radovanović

Nismo ni planirali da sečemo taj zabran. Bio je vrlo daleko, “u sasvim desetom selu”, a mi smo, maltene oko kuće, tj. u velikoj blizini, imali još nekoliko zabrana i drva za ogrev koliko god nam je trebalo. Drva nikad nismo prodavali, to je bio neki “nepisani dedin zakon”. On se, nekada davno, bavio trgovinom drva za građu, poznavao je svako drvo u svakom zabranu i imao svoje mušterije po okolnim mestima. Nikada mu se niko nije mešao u posao, niti smo ga pitali šta radi, niti koliko zarađuje, ili ne zarađuje. Oduvek smo bili dobrostojeći, tj. nismo zavisili od te trgovine. Drva i jesu bila njegova a, osim toga, ruku na srce, sve što smo i imali, stečeno je zahvaljujući dedinoj inicijativi, novcu i idejama. On je prvi uveo vodu u kuću, prvi smo imali kupatilo, televizor, pojilice za stoku, sve praktično i potrebno on je uvodio u kuću, ne izbegavajući “modernizaciju” poput ostalih starijih ljudi.
Uvek je bio vredan i precizan u poslu, uvek je imao taktiku i razrađenu organizaciju i plan, šta god da je započinjao. Ali, godine su dedu pritisle i uzimale svoje, pa je sve manje mogao da radi, mada mu je mozak “radio 300 na sat”. Iako fizički skoro nepokretan, bio je potpuno svestan i savestan, znao je kad je vreme za koji posao, pa je i dalje on bio glavni organizator svega. Mada je po prirodi bio prilično prgav, bio je pravedan i ukućani su poštovali njegove savete, kao i njega samog.
No, mlađi svet, koliko god imao zaista pravog poštovanja i razumevanja za starije ljude, vrlo često nema strpljenja. Izbegavali to ili ne, nova vremena i novi način života su nerazdvojivi deo nas te se, nekako spontano, prepuštamo sadašnjici i idemo u korak sa njom bez čestog osvrtanja na prošlost i iskustvo, pogotovu tuđe.
Elem, jednog jutra, deda objavi uspaničeno kako je čuo da neko krade drva iz tog najudaljenijeg zabrana. Moram da priznam da nismo uopšte posumnjali u njegovu senilnost jer, uprkos velikom broju godina, ništa nije zaboravljao, niti se ikada od njega moglo čuti nešto suvislo i nepovezano. Ipak, za svaki slučaj, moj otac i ja okrenemo nekoliko brojeva telefona i zaista saznamo da, iz dana u dan, po neki metar stabala nestaje. A zabran je bio, rekoh, prilično udaljen od naseljenih mesta i pored samog puta, tako da krađu nije bilo teško izvesti. Pitam dedu šta misli, šta da radimo? Da li da tražimo kradljivce pa da ih tužimo, ili...
-Ma, ne - odsečeno reče deda. - Da sečemo! Da sečemo koliko god možemo i donosimo kući, pa će se to lako prodati, ako zatrebaju pare. A ako ne zatrebaju pare, drva su potrebna uvek.
Meni bi malo smešno kad deda reče “Da sečemo!” pa se ne uzdržah, nego se nasmejah glasno. Na njegov ljutit i upitan pogled, hrabro ga, još uvek s osmehom, upitah:
-Da ne misliš ti da sečeš? Poslušaćemo te, normalno, ali ćemo raditi mi, mlađi i sposobniji. Sakupiću ja ekipu svojih drugara, otići ćemo jednog od ovih dana sa traktorima i testerama, pa čak i dva-tri dana, ako bude trebalo...
-Da se nisi usudio da kreneš bez mene! - pokuša deda da skoči na noge, ali ga one izdadoše i on klonu nazad u fotelju.
-Pa, šta misliš – počeo sam i ja da gubim nerve – da ću da povedem tamo ljude i gledam u tebe kako polako ideš od drveta do drveta i daješ odobrenje koje da se seče, a koje ne. A oni koji su počeli da kradu, idu redom, pa koliko im stane u prikolicu.
Deda samo podiže prst uvis i ponovi mi još jedanput: “Nemoj slučajno da odeš tamo bez mene!”
Vrlo brzo sam okupio ekipu od pet-šest drugara sa traktorima, prikolicama i motornim testerama. Negde sam već zadužio, negde ću odužiti, ako nekom treba, mogu i da platim... Majka je spremila bogat obrok da ponesemo, otac je pripremio piće i da se zagrejemo i da se osvežimo... Dakle, sve je bilo spremno. Problem je bio samo deda. Kako da ga vodim? I da ga povedem u praznoj prilikolici, kako da ga vratim na punoj? Osim toga, svi smo mladi, radimo opuštenije i drugačije kad na nas ne motri starije oko i kad nas niko ne opominje ili gunđa, a deda je imao takve navike...
I, doseti se jedan od mojih ortaka.
-Smesti dedu u prikolicu i stavi još u nju nešto što ti nije potrebno u planini: neku sekiru viška, neki konopac, tako nešto... a prikolicu otkači od traktora, pa kad izađemo iz sela ti uzimi moju, pošto ja imam dve. Deda će ostati u prikolici i, dok se on izgalami, mi ćemo već stići do zabrana.
Ja učinih baš tako. Deda je sedeo u prikolici, ozbiljan a nekako svečan, preko njegovih nogu ćebe, pored njega neki zavežljaji, stara sekira, neki pokidan lanac...
Kad sam seo za volan i okrenuo se da ga pogledam, bi mi ga žao. Ali, samo na trenutak. Upalih traktor i kretoh, punom brzinom. Bez prikolice i dede. Kad sam bio prvi vrhu ulice, okretoh se još jednom: stajao je u prikolici i preteći mahao rukama...
Usput smo se smejali šali. Dobroj. Malo bezobraznoj, ali neophodnoj. Tako veseli i dobro raspoloženi, stigli smo do zabrana i krenuli na posao odmah. Zabran je bio ogroman i jedva da se i primećivalo ono što je ukradeno. Drva ko strele, prava, debela, nekako ponosita... Odmah smo se organizovali i krenuli s poslom. Redom sečemo nas nekoliko, dvojica krešu granje, a posle tovarimo svi zajedno...
Radili smo tako do dobrog umora, a onda posedali na jednu čistinu da prezalogajimo i osvežimo se malo. Nismo se dugo zadržavali, i uz seču smo bili svi blizu jedan dugom, pa smo se dovikivali, tako da nije bilo potrebno gubiti vreme na razgovore i šale bez rada testera.
Dve prikolice su već bile pune i vezane, nasečenih drva je bilo bar za još dve, ali mi nastavismo istim tempom, s dogovorom da, i kad napunimo sve prikolice, ako budemo imali vremena, sečemo još, jer ćemo doći i sutradan.
I, dok smo tako razdragani i orni išli od drveta do drveta, ja se primakoh sledećem koje mi je bilo na redu. Čudno neko drvo! Nigde ni jednog žutog lista, kao da nije jesen. I, nekako belo! Osvrnem se, osmotrim ostalo drveće, pa opet ono ispred sebe. Brate, sva su ista! Ali opet, ovo nekako nije. Ne znam zašto ali - nije! Još malo sam se okretao oko njega i zagledao ga zamišljen, ali onda videh kako niko od mojih drugara ne stoji, pa upalih testeru i krenuh ka njemu.
Pri prvom dodiru testere i kore drveta, kao da me je struja odbacila! Odskočio sam metar-dva od drveta, počeo ponovo da ga zagledam, pa se opet primakoh. Ovog puta, testera glatko poče da zaseca, kad odjednom osetih neko neverovatno vibriranje i pritisak na rukama. Počeo je znoj da me obliva, nisam mogao da izvadim testeru, a nisam mogao više ni da je držim u rukama. Počeo sam da se osvrćem da nekog dozovem, kad odjednom ugledah kako na onoj čistini gde smo jeli, staju kola. Iz njih izađe sveštenik iz našeg sela i - moj deda!
“Gle ti njega, čega se dosetio” - pomislio sam, pomalo ogorčeno, ali i uz mnogo olakšanja. Osetih da je moja testera prestala da radi i ja je lako izvukoh iz drveta. Dok sam to radio, deda i sveštenik su već, krupnim korakom, išli u mom pravcu. Deda se čak nije ni oslanjao o svoj štap, već je vitlao njime, pa sam bio skoro siguran da će me udariti čim signe do mene. Sveštenik je, u hodu, otvarao svoju torbu i vadio stvari koje su mu bile potrebne...
Sve testere su umukle, niko se nije ni oglasio, svi smo stajali i gledali u njih. Odjednom primetih da sam potpuno sam pored onog drveta, da nikog od mojih drugara nema blizu mene i obuhvati me neka čudna jeza... Iako su maltene trčali do mene, na dedi se nije primećivao ni trag umora.
-Nisi ga odsekao! - uzviknu nekako blistavo, ali oštro i glasno.
-Hteo sam, ali... - počeo sam da mucam.
-Ali nisi mogao, nije se dalo – završi moj deda. Onda podiže oči ka nebu: “Hvala Ti, Gospode. Hvala ti, Prepodobna mati Paraskevo, hvala ti, Sveta Petko....”
Sveštenik je stavio epitrahilj preko glave, izvadio krst, bosiljak, tamjan, flašicu Svete vode i svoj molitvenik. Sve to je uredno postavio pored drveta, a zatim upalio tamjan, prekrstio se i počeo sa molitvom. Zatim je, Svetom vodom iz flašice zalio sitne zasekotine koje sam testerom načinio na drvetu... Svi smo ćutali kao zaliveni, zbunjeni, ali i prestravljeni...
Kad je to završeno, svi smo posedali na onu čistinu, ćutke.
-A gde si ti bio? - upitah drugara koji je radio sa mnom i koji je trebalo da bude pored mene onda kad je počelo da mi se dešava sve to što se dešavalo.
-Učinilo mi se da sam video jednu ženu kako izlazi iza tog drveta i zamiče u šumu. Krenuo sam za njom da vidim ko je i šta je tražila tu...
-To je bila Sveta Petka, sine...- poče moj deda da priča. - Ovaj zabran sam ja nasledio, ali sam s ove strane sekao i prodavao građu sve dok se ti nisi rodio. A kad su mi javili da sam dobio unuka, tebe, i to baš na Svetu Petku, došao sam ovde i zasadio ceo ovaj deo, počevši baš od ovog mesta, i namenivši ovo drvo baš Svetoj Petki, da bude tvoj čuvar. Jer, kome bi to drugom ostalo, nego tebi? Zato sam toliko insistirao da pođem s vama. Znam ja da ne mogu da vam pomognem fizički, ali sam hteo to da ti kažem baš pored drveta, da znaš ti, a i da upozoriš svoje potomke. To je sveto drvo, sine! Koje god hoćeš drugo, ti seci, ali njemu i pred njim se uvek prekrsti i pokloni...
-Ali, deda – rekoh mu - ja to znam tek sada, a oni koji su počeli da kradu ne znaju, nastaviće s krađom i odsećiće ga...
-Ne, neće moći – reče deda sigurno, i prosto nekako svečano. - Teško da će moći da ga odseku, a ako čak i budu uspeli, neće moći da ga odnesu, budi siguran u to. To je tvoje drvo, zapamti, i učini onako kako sam ti rekao.
Posle toga, deda i sveštenik odoše, ali i mi smo izgubili volju za rad. Natovarismo ono što smo odsekli, pa sutradan dođosmo ponovo. I još naredna tri dana. Svakog dana sam prvo prilazio drvetu, poljubio ga, prekrstio se i poklonio se. I svakog dana sam sve manje primećivao one zasekotine u njemu. Kao da su zarastale...
Bilo je to pre sedam-osam godina. Pre neki dan sam, igrom slučaja, prolazio kroz taj kraj, pa sam zamolio kolegu da zastane da nešto samo pogledam. Otrčao sam do zabrana: mladi bagrem se granao svuda u nedogled, a drvo je opet onako čudno blistalo, visoko i uspravno, bez ikakvog traga zasekotina na njemu. Priđoh mu, poljubih ga, prekrstih se i poklonih. A zatim, kao da me neko gurnu u leđa da me opomene, pogledah ka nebu i opet se prekrstih: “Hvala ti, deda...”

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečaka iz mog razreda kako ide kući.
Zvao se Kyle. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige.

Pomislio sam: "Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj zaista mora biti da je štreber." Sam sam imao lepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući, video sam da prema onom dečaku ide grupa dece. Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega. Pogledao je prema gore i video sam mu tugu u očima. U srcu sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočare, ugledao sam suzu u njegovim očima. Dodajući mu naočare, rekao sam: "oni dečaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu." Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!" na njegovom je licu bio velik osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost. Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam ranije viđao. Rekao je, da je pre išao u privatne škole. Pre toga se ne bih nikada družio s nekim, ko je pohađao privatnu školu. Celim putem do kuće išli smo peške i pomogao sam mu da nosi deo knjiga. Pokazalo se da je zanimljiv dečak. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima da igra fudbal. Rekao je da želi. Družili smo se celi vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja. Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: "Ti ćeš zaista da nabildaš mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!" Samo se nasmejao i dao mi polovinu knjiga.

Kroz sledeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo da razmišljamo o faksu. Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke. Znao sam da ćemo zauvek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo da postane lekar, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.

Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zezao sam ga da je štreber. Morao je da pripremi govor za maturu. Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i govorim. Na dan mature video sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima. Imao je više sudara nego ja i devojke su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran. Danas je bio jedan od tih dana. Video sam kako je nervozan zbog svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: "Hej, veliki čoveče, bićeš odličan!" Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se. "Hvala", rekao je.

Nakašljao se i počeo govor.
"Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim prijateljima. Ovde sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se da.

Ispričaću vam priču."

Gledao sam u svog prijatelja u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta.
Preko vikenda je nameravao da se ubije. Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić, da posle njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. "Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj me je spasao od smrti."

Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečak pričao o svom najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.

Nikad ne potcenjuj moći svojih dela.
Jednim malim gestom možeš nekome da promeniš život. Na bolje ili na gore. Bog nas "pušta" u naše živote, da na neki način utičemo jedni na druge.
Tražite Boga u drugima.