Poučne priče s raznih strana sveta

Učitelja zena Hakuina, susjedi su hvalili kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega zivjela je jedna lijepa djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati tko je otac, ali poslije mnogo svađe imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja.
"Tako, dakle!", bijaše sve što on reče.
Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Dobijao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.
Poslije godinu dana djevojka - majka nije mogla vise izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici.
Majka i otac djevojke odmah odose do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da uzmu dijete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajuci im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako, dakle!"
-----------------------------------
Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao,kad Čuangce primijeti:"Vidiš kako se ribica praćakaju u rijeci!To je njihova sreća."

"Kako možeš znati u čemu je sreća riba kad i sam nisi riba?"upita Hueitce.

"A otkud ti znaš da ja to ne znam kad ti nisi ja",odgovori Čuangce.
------------------------------------------------------------------

Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih - Lejli i Medžnunu. Saznao je da je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo živiti u pustinji i na poljima.

Kralj pozva svoje vezire (ministre) i vojnike te im naredi da mu dovedu Medžnuna u palaču. Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja.

“Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi osjetio slatkoću druženja?”, upita kralj.

“Ostavio sam svoju rodbinu i prijatelje jer su me krivili zbog ljubavi prema Lejli. Ah, kako bih volio da dođe dan kada će oni vidjeti njenu ljepotu i svi se u nju zaljubiti, i požaliti zbog svih ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun.

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj ljepoti do te mjere da je i kralj poželio viditi Lejlu. Naredio je vojnicima da mu ju dovedu.

Vojnici odoše do Lejlinoga plemena, pronađoše je i dovedoše pred kralja. Na kraljevo iznenađenje, Lejla bijaše mršava, tamnoputa i nimalo lijepa.

“Pa ona nije ništa posebno, sasvim je obična. Moje sluškinje ljepše su od nje. Nema sjaja, niti ljepote”, pomisli kralj.

Medžnun, osjetivši kraljeve misli, reče:

“Kralju, trebaš vidjeti Lejlin sjaj i ljepotu mojim očima. Moraš imati Medžnunovo oko kako bi ti se tajna njene ljepote otkrila.”
------------------------------------


Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako bježi od lava. Čovjek pobježe na drvo i sjede na jednu granu drveta. Pogledavši dolje ugleda lava koji ga čeka. Zatim čovjek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruže oko grane, na kojoj je sjedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi bijel. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovjek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih.

Čovjek pogleda iznad sebe da vidi imali nešto zašto bi se mogao uhvatiti. Ugledao je drugu granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saća. Čovjek htjede da okuša jednu kap. Pružio je jezik i okušao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htjede da okuša još jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sjedila ispod njega. Nako izvjesnog vremena probudi se iz svog sna.

Tražeči značenje sna otišao je do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. Uvijek te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova bijeli i crn pretstavljaju dan i noć. Bijeli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže jedan za drugim, jedući tvoje vrijeme i približavajući ti smrt. Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega. Saće meda je ovaj svijet a slatki med je uživanje ovog svijeta. Mi volimo da okušamo slatko uživanje ovog svijeta želeći sve više i više. U međuvremenu se izgubimo u tom uživanju tako da zaboravimo naše vrijeme, našu smrt i naš kraj.“
----------------------------------

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, i gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni.

Jednoga jutra je jutranja sestra donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: »A, možda je htio usrećiti vas?«

--------------------------------------------------------------------------------------

Indijska narodna priča

Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

ČAJEVI ZA SVEKRVU

Jednom davno, djevojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vrijeme Li-Li je shvatila da nikako nece uspjeti da se slozi sa svojom svekrvom.

Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su sedmice…

Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohtjeve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.

Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto prije nesto poduzme.

Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o cijeloj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rijesiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da rijesis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , ucinit cu sta god mi kazete ”

Gospodin Huang ode u straznju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.

Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promjeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”


Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto prije zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su sedmice, prolazili su mjeseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Sjecala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbjegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.

Nakon sest mjeseci cijela kucna atmosfera je bila izmjenjena.

Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih sest mjeseci. Svekrva je djelovala puno njeznije, pa se obostrano slaganje zaista primjecivalo.

Njeno ponasanje prema Li-Li se promijenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozeljela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.

Muz joj je bio jako sretan vidjevsi sta se dogadja u poslednje vrijeme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”

Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmijenila.”

Jeste li ikada razmisljali da onako kako tretirate sebe, tako ce vas tretirati i drugi?

U Kini kazu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole.

------------------------------------------------------------------------

ZLATNI BUDA

" A sada da ti otkrijem moju
jednostavnu tajnu. Covek samo srcem
moze pravilno da vidi. Ono sto je bitno
ne moze da se vidi okom "

Antoan Sent-Egziperi

U jesen 1988. moja supruga Dzordzija i ja bili smo pozvani u Hongkong da na jednoj konfrenciji predstavimo tehnike sticanja samopostovanja. Posto nikada do tada nismo bili da Dalekom istoku, odlucili smo da nastavimo putovanje i posetimo Tajland. Kada smo stigli u Bangkok, hteli smo da krenemo u obilazak najcuvenijih budistickih hramova u tom gradu. Sa prevodiocem i vozacem. Dzordzija i ja posetili smo toga dana puno budistickih hramova, ali su oni ubrzo posle toga poceli da blede u nasem secanju. Medjutim, jedan hram ostavio je neizbrisiv pecat u nasim srcima i glavama. Zove se Hram zlatnog Bude. Sam hram je veoma mali, verovatno ne veci od trideset puta trideset stopa. Medjutim, kada smo krocili u njega, zanemeli smo pred deset i po stopa visokim Budom od cistog zlata. Tezi vise od dve i po tone i prema nekim procenama, vredi oko sto devedeset i sedst miliona dolara! Bio je to prilicno nesvakidasnji prizor - ljubazni gospodin, pa ipak impozantni Buda od cistoga zlata, smesi se na nas.
Upustivsi se u istrazivanje uobicajeno prilikom ovakvih poseta , otisao sam do staklenog sanduka u kome se nalazilo veliko parce gline, debljine osam, a sirine dvanaest inca. Odmah pored staklenog sanduka stajao je natpis sa podacima o ovom izvanrednom umetnickom delu.
Jos davne 1957. godine. jedna grupa kaludjera iz nekog manastira morala je da prenese glinenog Budu iz svog hrama na novu lokaciju, jer je citav manastir trebalo da se preseli na drugo mesto zbog izgradnje autoputa kroz Bangkok. Kada je dizalica krenula da podize tog dzinovskog idola, on je, zbog velike tezine, poceo da puca. Sto je jos gore, u tom trenutku pocela je i kisa. Glavni kaludjer, koji se brinuo da se sveti Buda ne osteti, odlucio je da se statua ponovo spusti na zemlju i prekrije velikom ciradom kako bi se zastitila od kise. Nesto kasnije u toku noci, glavni kaludjer otisao je da obidje Budu. Upalio je baterijsku lampu i uperio je ispod cirade da vidi da li je Buda suv. Kada je snop svetlosti uperio u pukotinu, uocio je slab odsjaj i pomislio da je to nesto neobicno. Kada je bolje pogledao taj odsjaj svetlosti, zapitao se da se mozda nesto ne nalazi ispod sloja gline. Otisao je do manastira da donese cekic i dleto i poceo da razbija glinu. Kada je zgulio sloj gline, ukazala se jos svetlija i veca povrsina . Mnogo casova rada utrosio je dok se nije nasao lice u lice sa izuzetnim Budom od "suvoga zlata".
Istoricari smatraju da je nekoliko stotina godina pre nego sto je glavni kaludjer pronasao zlatnog Budu burmanska armija planirala da okupira Tajland ( koji se tada zvao Sijam). Sijamski kaludjeri, shvatajuci da ce njihova zemlja ubrzo biti napadnuta, prekrili su tog dragocenog zlatnog Budu slojem gline, kako bi sprecili Burmance da uzmu njihovo blago. Nazalost, izgleda da su Burmanci zaklali sve sijamske kaludjere, tako da je dobro cuvana tajna o zlatnom Budi otkrivena tek tog sudbonosnog dana 1957. godine.
U avionu, u povratku kuci, pomislio sam : "Svi smo mi kao glineni Buda prekriveni omotacem hrabrosti koji je nastao iz straha, a ipak se ispod njega u svakome od nas krije "zlatni Buda" , "zlatni Isus" ili "zlatna sustina", odnosno nase pravo bice. Negde izmedju druge i devete godine pocinjemo da prekrivamo svoju "zlatnu sustinu" , odnosno nase prirodno bice. To sto je kaludjer uradio cekicem i dletom, moramo i mi da uradimo. Sada je nas zadatak da ponovo trkrijemo svoju pravu sustinu.

Dz. K.

DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im je pobjegla i njihov susjed je došao i kazao im: "Kakva užasna stvar, da vam kobila pobjegne." Seljak je odgovorio: "Ne znam da li je loša ili dobra. Takav je život."
Sledećeg dana kobila se vratila i sa sobom dovela čitav čopor divljih konja. Susjedi su se okupili i rekli: "kakva velika sreća. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat čovjek." A seljak je odgovorio: "Teško je reći da li je to dobro ili zlo. To je život."
Seljakov sin je htio da ukroti konje i pojahao je jednog. Ali konj ga je zbacio, on je slomio nogu i ostao hrom. Susjedi su rekli seljaku: "Užasno je to što ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj." Seljak je odgovorio: "ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je život."
Uskoro su vojnici došli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su susjedovog sina, ali seljakovog nijesu, jer je bio hrom. Tada je susjed rekao: "Možda više nikada neću vidjeti svog sina. Ali ti si srećan, tvoj sin je pošteđen." Seljak je opet odgovorio: "Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. To je život."
-----------------------------------------------------------------------------


Jedan stari Ciroki Indijanac, ispricao je svom unuku:
" U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je
Zlo. To je strah, gnev, zavist , zalost, kajanje , pohlepa, nadmenost,
samosazaljenje, krivica, ogorcenje, inferiornost, lazi, lazni
ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost,
dobrota, dobronamernost, saosecanje, velikodusnost, istina, samilost
i vera."

"I koji vuk pobedjuje?" - upita unuk, sa ocima koje su sijale od
radoznalosti.

Stari Ciroki odgovori:
"Onaj koga hranis"

Два друга

Била једном два друга...
Једном се деси да се посвађају, и један од њих другоме опали шамар.
Овај, иако га је болело, ништа не рече, већ на песку написа: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ опалио шамар.”
Они продужише даље, и наишавши на језеро, одлучише да се окупају. Одједном, друг који је добио шамар поче тонути. Други хитро скочи у воду и извуче га на обалу. Када утопљеник дође себи, написа на камену: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ спасао живот.”
Тада га друг, који му је опалио шамар и који га је спасао, упита:
- Када сам те увредио, писао си по песку, а сада пишеш по камену. Зашто?
- Када нас неко увреди, то треба да запишемо на песку, како би ветар могао развејати. А када нам неко учини добро, то треба да уклешемо на камен, како га никакав ветар не би могао обрисати.
Научи да увреде пишеш по песку, а радости по камену.
----------------------------------------------------------------------

Меџнун тражи Лејлу

Неки човјек, пролазећи пустим друмом, угледа Маџнуна где седи у прашини и пребире по њој, као да нешто тражи.
»Шта то тражиш, Меџнуне?«, упита, мислећи да је младић можда изгубио прстен, или томе слично.
»Тражим Лејлу«, одговори Меџнун спокојно.
»Лејлу?! Мисли ли да ће је наћи баш овде?«, опрезно ће онај човек, уверен да има посла с лудаком.
»Ја њу тражим свугде«, одговори Меџнун, »у нади да ћу је наћи негде.«

арапска прича суфијске батине

Jedna mala prica

procitajte ovo do zadnje recenice

Djevojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo da ceka, odlucila je da kupi knjigu da bi joj vrijeme brze proslo. Kupila je knjigu i paketic keksa. Sjela je u cekaonicu VIP da je niko nebi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela da uzima keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista ne rece i nastavi da cita knjigu.
U sebi je pomislila: Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, je uzimao isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: Bas me interesuje sta ce sad uraditi!!!.
Covjek uze posljednji i podijeli ga na dvoje! Ovo je zaista previse poce da uspuhuje sokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla huja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neprijatne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, koja se cak osjecala povrijedjena u sopstveni ponos i osjecanja.

ZAKLJUCAK:
Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali? Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!


U zivotu postoji 5 stvari koje ne mogu da se vrate:
- Kamen kad je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kad je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.
----------------------------------------------------

ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI ĆEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..


NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

(nadam se da u ovoj temi nije zabranjeno pisati vise postova zaredom)

-----------------------------------------------

Kako obuzdati ljutnju

Nekada davno živela je devojcica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu.
Prvi dan je morala zabiti cak 37 eksera! Tokom sledecih nekoliko nedelja kako se je ucila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan.
Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojcica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savjetovala da svaki takav dan koji prode u miru - izvuce jedan ekser.
Stigao je dan kada je devojcica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi! Majka je uzela kcer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:
"Dobro si ucinila kceri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada nece izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: "Žao mi je"..rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga recima je ponekad gore nego fizicki. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih cuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce."

------------------------------------------------------

LJUBAV SVE RESAVA


Jedna zena je izasla iz kuce i ugledala tri coveka sa dugim belim bradama kako sede na dvoristu. Nije ih poznavala. Rekla je: "Ne bih rekla da Vas poznajem ali mi delujete gladni. Molim Vas da udjete i pojedete nesto. "
"Zajedno ne mozemo uci u kucu,"odgovorili su.
"A sto ne?" pitala je zena.
Jedan od staraca poceo je da objasnjava:
"Njegovo ime je Dobronamernik", pokazao je na jednog od njih zatim pokazavsi na drugog rece:
"On se zove Uspeh, a ja sam Ljubav. Sada se vrati u ku´cu i dogovori se sa muzem kojeg od nas ho´cete da pozovete".
Zena se vratila u ku´cu i ispricala muzu sta joj je starac rekao. Muz se obradovao:
"Ovo je divno!! U ovom slucaju pozovimo Dobronamernika. Neka udje i nek nam napuni kucu dobrom namerom!"
Zena je predlozila:
" Zar ne bi bilo bolje pozvati ljubav? Kuca bi nam se napunila ljubavlju!"
Muz se slozio. Zena je izasla i upitala starce:
"Ko je od Vas Ljubav? Molim te udji i budi nas gost".
Ljubav ustade i krenu prema kuci. Druga dvojica su takodje ustali i pratili svog druga. Zena je iznenadjeno upitala Dobronamernika i Uspeh:
"Ja sam samo Ljubav pozvala, zasto vi dolazite?"
Starci su odgovorili u isti glas:
"Da si pozvala Dobronamernika ili Uspeh druga dvojica bi trebalo da ostanu napolju. Ali posto si pozvala Ljubav gde on ide tu i mi pripadamo".

Gde je Ljubav tu se moze naci i Dobra namera a i Uspeh!!!!!!

Ja Vam Zelim...
Gde ima bola zelim Vam mir i Blagoslov.
Gde je oskudica Zelim da se vrati samopouzdanje da bi ste istrajali.
Gde je umor i premorenost Zelim Vam ozdravljenje,strpljenje i ponovnu snagu.
Gde je strah Zelim Vam ljubav i hrabrost.

Dati krv.

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici, upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.
---------------------------------------------------------------------------


Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.
--------------------------------------------------------------------


Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovjek. Kad su prelazili preko široke rijeke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovjek ga upita:

- Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevrijeme za vrijeme vožnje splavom?
- Ne razumijem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.
- Zar nisi nikada učio jezika u školi?
- Nisam, odgovori splavar.
- Tada si pola svoga života potrošio uzalud.
Na to je splavar šutio.
Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevrijeme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske.
I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:
- Jesi li ikad učio plivati?
- Ne, reče učen čovjek.
- E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:
''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i
one koje nam ne zavide na sreci"

Priča sa istoka o neuzvraćenoj ljubavi



Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока. Био сам полуслеп кад сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у војној академији где сам био учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на оболело, десно око пресади здраву рожњачу. Новца , међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Кад сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је , ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.
-Ако не буде довољно, набавићемо још , рекла је. Неписменима као што сам ја , не вреди много што имају очи, али са тобом је другачије. Ти си писмен човек, вид ти је потребан
Тако сам захваљујући овом новцу, који је моја жена штеела читавог живота успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.
Нисам чекао ни месец дана, кад ми је јављено да имамо даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица д асагласност да се одмах приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.
Када су ме , после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима , нагла се надамном и рекла:
- Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...
Нека не долази, рекао сам.
Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме са 19 година, по жељи родитеља. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали су један другом да ће се ородити, ако се деси да један има сина а други кћер.
Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и кад сам видео њено лице ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, зборано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке надуте. Било јој је 19 година а мени је изгледало као да јој је 40. Био сам ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети кад је будем упознао. Али, ја сам њу још тог првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам ни да говорим са њом, отишао сам на војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остајао и за време летњег распуста све док мој отац није послао једног рођака и наредио ми да се вратим кући.
Жену сам затекао како спрема вечеру. Кад сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.
Мајка ми је стално пребацивала да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. Већ је пола године са њима у кући и по цео дан не престаје да ради. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај сине мој, да она у себи у својој души горко пати. Моја осећања према њој нису се променила.Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а кад сам је понекад грдио , понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана кад сам желео њену смрт.
И поред свега, она је према мени показала више љубави и стрпљења од било ког другог ког сам познавао. Кад сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг је већ завршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао.Молио сам ћерку да не помиње брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је и транзистор да би прекратио болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада доста времена да размишљам о свом протеклом животу. Први пут сам осетио стид што сам забранио својој жени да ме посети. Кад су ми кроз 15 дана скинули завој био сам јако узбуђен и једва сам се усудио да отворим десно око.
-Видите ли светлост, питао је лекар.
Да, видим изнад себе, рекао сам.
-То је лампа, рече он.
Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на сточићу...
Док смо се враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће. Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Кад ме је опазила само је оборила главу и рекла: „Вратио си се „.
„Хвала ти што си ми помогла да платим болницу“, рекох. Чини ми се да је то било први пут после толико година да сам јој се за нешто захвалио.
Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окретзе према зиду и поче нечујно да плаче.
„ Мама реци му, све му реци!“ , кроз сузе повика ћерка. „Нека зна да је рожњача била твоја“.
Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво.Лево око јој је било замућено као што је било моје пре операције.
Протресао сам је снажно.
„ Златни Цвете, зашто с то учинила „?
Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...

Šeik Gunayd imao je jednog učenika kojeg je voleo vise od svih drugih, što je kod drugih učenika budilo ljubomoru; šeik je – poznavajuci njihova srca – to shvatao...
I Gunayd naredi da mu donesu dvadeset ptica i reče učenicima: “Neka svaki od vas uzme jednu pticu, neka je odnese negde gde ga niko ne vidi, neka je ubije, a zatim ponovo donese.”
Svi učenici tako odoše, ubiše ptice i donesoše ih mrtve, svi osim omiljenog učenika; on je doneo zžvu pticu.
”Zasto je nisi ubio?'”upita Gunayd.
”Zato sto je učitelj rekao da to treba učiniti negde gdje nas niko ne moze videti”, odgovori ucenik. „ali kuda god sam išao, Bog vidi.'
”Vidite li sada stepen njegovog shvatanja?” uzviknu Gunayd...
Učenici zamoliše Boga za oprost.

Ko god misli da do Boga može stići vlastitim naporima uzalud se muči; ko god umišlja da do Boga moze stići bez napora proći ce samo put namere.
------------------------------------------------------


Jednom je neki lovac namestio zamke da bi lovio životinje. Već sledećeg dana je u jednoj od zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

"Oj, lovče (skeptiče)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko drahmi. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.

"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:

"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom ko tvrdi suprotno."

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:

"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."

Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset drahmi. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."

Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovu zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sâm težim tri drahme ?"

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.

Vrabac će na to:

"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"

...te odleti kud ga noge nose

Maulana Rumi za ovu priču kaže: Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sej seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !

sufi priča

Tрговац и дијамант


Живео једном богати трговац дијамантима. Али он није био само трговац. Био је и мудрац. Једнога је дана седео са својим друштвом, кад му слуга донесе вест да је нестао врло скупоцен дијамант. Чувши то, трговац на час затвори очи, а онда промрмља: "Прекрасно! Уистину прекрасно!" Прође сат времена и слуга му дојави веселу вест: дијамант је пронађен. Трговац и опет затвори очи, тренутак утону у тишину, потом рече: "То је уистину прекрасно! Заиста прекрасно!" Не могавши разумети трговчево понашање, један га његов пријатељ упита: "Објасни ми зашто си употребио исте речи и код губитка, и код добитка? У чему је тајна таквога усклика?" Трговац му мирно одговори: "Ја ценим тишину и спокој свога ума више од дијаманата. Ја сам трагатељ за неисцрпивим благом духовних врлина. Када су ми јавили да је скупоцени дијамант нестао, погледао сам у себе да бих видео хоће ли се мој ум узнемирити и изгубити своју драгоцену равнотежу и мир, заради нечега што је тако пролазно као што је ствар по имену дијамант. И открио сам да мој ум није изгубио свој мир и своју равнотежу. Стога сам рекао: "Прекрасно!" А када ме је слуга обавестио да је дијамант пронађен, опет сам погледао у себе да бих видео хоће ли се ум усхитити, изгубити своју равнотежу и сталоженост због догађаја, у којих нема сталности. И открио сам да се мој ум више бринуо о унутарњему благу, које називамо божанско бивство, него што се забавио предметом световнога значаја, као сто је дијамант. Због тога сам рекао: "Прекрасно! Уистину прекрасно!"
-------------------------------

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vecnost" .

"Sta si me hteo pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti deca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju teskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izleci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sta si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sta si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

------------------------------------------------------------------------------

Beše jednom jedna ptica, i beše ukrašena parom savršenih krila i svetlucavim, šarenim i čudesnim perjem. Najzad, beše to biće stvorena da slobodno leti nebom i raduje svakoga ko je posmatra. Jednog dana, jedna žena ugleda pticu i zaljubi se u nju. Posmatraše njen let usta otvorenih od čuda, dok joj je srce lupalo a oči prekrivao sjaj.

Pozva je da lete zajedno. I putovaše nebom u potpunom skladu. Žena se divila, obožavala i slavila pticu. Najednom pomisli: možda ptica želi da upozna daleke planine?! Uplaši se. Uplaši se da se nikada neće osećati isto sa nekom drugom pticom, i oseti ljubomoru na sposobnost letenja koju je ptica imala. I oseti usamljenost.

I pomisli: "Spremiću zamku. Čim se ptica sledeći put pojavi, nikada više neće otići."

Ptica koja beše zaljubljena u ženu dolete sledećeg dana, udje u kavez, upade u zamku. Ostade zarobljena Žena je svakoga dana gledala pticu. Ona beše predmet njene strasti, pokazivala ju je i prijateljicama, koje primetiše: "Ti si osoba koja ima sve." U medjuvremenu dešavala se neuobičajena promena: kako je pticu posedovala i više nije imala potrebu da je osvaja poče da gubi interesovanje. Ptica ne mogavši da leti i izrazi svoja životna osećanja poče da bledi, gubi sjaj i lepotu – žena joj više nije poklanjala pažnju izuzev dok ju je hranila i čistila kavez.

Jednog dana ptica uginu. Žena se duboko rastuži i život je provodila misleći na nju. Ali, nije se sećala kaveza, već samo onoga dana kada ju je ugledala prvi put kako zadovolna plovi medju oblacima

I kada bi samu sebe osmatrala, shvatila je da je ono što ju je toliko dirnulo bila ptičija sloboda, snaga krila u pokretu, a ne njihovo savršenstvo u formi i lepota njenog perja.
Bez ptice njen život je izgubio smisao i smrt je pokucala na vrata.

- "Zašto si došla?“ – upita ona smrt

- "Da bi ponovo mogla da letiš na nebu skupa sa pticom – odgovori joj smrt – da si joj dozvolila da slobodno leti zauvek bi je volela i divila joj se sve više i više, ovako sam ti sada ja potrebna da bi je ponovo srela."

Ne može se reći proleću: "Daj Bože, da stigneš što ranije i traješ što duže." Može samo da se kaže: "Dodji, blagoslovi me tvojom nadom i ostani koliko možeš:"

Rijeka

Jednom davno postojala je divna rijeka koja je proticala izmađu brda, šuma i poljana.
Počinjala je kao radosni potočić čiji je izvor uvijek plesao i pjevao, dok je potok
skakutao sa vrha planine. Ona je tada bila vrlo mlada, a kada je došla u dolinu usporila je. Razmišljala je o ulivanju u okean. Kada je odrasla naučila je da izgleda prekrasno, dok je graciozno tekla kroz polja i planine. Jednoga dana je primijetila oblake iznad sebe. Oblake svih boja i oblika. Danima je samo njih jurila. Željela je da ima jedan oblak samo za sebe. Ali oni plove nebom, stalno mijenjaju svoje oblike. Nekad izgledaju kao kaput, nekad kao konj. Njeno zadovoljstvo i radost bili su zamijenjeni jurnjavom za oblacima i uskoro se njen život pretvorio u očaj, ljutnju, mržnju.
Ali, jednoga dana dunu jak vjetar i oduva sve oblake sa neba. Nebo je postalo potpuno prazno. Naša rijeka je mislila da život više nije vrijedan življenja, jer nije bilo oblaka za kojim bi jurila. Željela je da umre. "Zašto bih živjela ako nema oblaka?" Ali kako rijeka može sebi da oduzme život?
Te noći rijeka je prvi put imala priliku da se vrati sebi. Toliko dugo je trčala za nečim
spoljašnjim da nikad sebe nije vidjela. Ta noć je bila prva prilika da čuje svoj
sopstveni plač, zvuk vode koja udara o obale. Pošto je mogla da čuje svoj sopstveni
glas, otkrila je nešto važno.
Shvatila je da je ono za čim je žudjela zapravo već bilo u njoj. Shvatila je da oblaci
nisu ništa drugo do voda. Oni su rođeni iz vode i vraćaju se u vodu. Otkrila je da je
ona sama voda.
Sljedećeg jutra, kada je sunce odskočilo na nebu, otkrila je nešto divno. Vidjela je
plavo nebo, po prvi put. Nikada ranije to nije primjetila. Zanimali su je samo oblaci, a nije vidjela nebo - kuću oblaka. Oblaci su prolazni, ali plavo nebo je postojano.
Shvatila je da je neizmjerno nebo bilo u njenom srcu od početka. Taj veliki uvid joj je
donio mir i sreću. Čim bi vidjela prelijepo nebo znala bi da više nikada neće izgubiti
svoj mir i stabilnost.
Tog popodneva oblaci su se vratili ali ovoga puta ona nije željela da uhvati nijedan.
Mogla je da primijeti ljepotu svakog od njih i da im poželi dobrodošlicu. Kada bi
oblak prošao ona bi ga ljubazno i sa ljubavlju pozdravila. Kada bi taj oblak poželio da
otplovi ona bi mu radosno mahala. Shvatila je sa su oblaci zapravo ona sama. Nije
trebalo da bira između oblaka i sebe. Oblaci i ona bili su u miru i harmoniji.
Te noći se dogodilo nešto divno. Kada je potpuno otvorila svoje srce noćnom nebu,
primila je u sebe lik punog mjeseca- divan, okrugao, nalik na dragulj. Nikad nije mogla da zamisli da bi se u njoj mogao ogledati tako divan lik. Postoji jedna veoma lijepa pjesma na kineskom. "Svjež i divan mjesec putuje po pustom nebu. Kada su rijeke uma živih bića slobodne, lik divnog mjeseca će se reflektovati u svakom od nas."
Takav je bio um rijeke tog momenta. Primila je lik divnog mjeseca u svoje srce, a
voda, oblaci i mjesec su se uzeli za ruke i meditirali u hodu, lagano, sve do okeana.
Nema ničeg što bismo lovili. Možemo se vratiti sebi, uživati u disanju, smiješenju,
nama samima i našoj prelijepoj sredini.

Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje


Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu.
Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala
i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti
lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.

Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo.Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:"Primi me. molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
"Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:"Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi.Ako i ti budes usla bojim se potonucemo." I ode. Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto tuda na svom splavu naidje Tuga.
Ljubav se obraduje starom prijatelju:"Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bilo bi steta da svet ostane bez ljubavi." "Zao mi je, Ljubavi. " odgovori tuga "Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama." I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj.Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra.Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje
doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
"Povedi me sa sobom" - zamoli Ljubav Sujetu - "Pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada." Sujeta na to odgovori: "Ne dolazi u obzir!Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva!Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo." I jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala
sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi Ruku ljubavi.Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo.Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje.Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je zapravo
spasio.Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu.Tad je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala: "Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?" Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:"Kako, zar ti ne znas?To je bilo Vreme."
"Vreme?" - zbunjeno upita Ljubav. "Da, Vreme"- odgovori Znanje. "Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika."

Каменорезац

Један је каменорезац заиста тешко радио. У каменолому би остајао по цео дан, све до сумрака. Руке су му биле натекле и препуне жуљева, леђа стално повијена а лице суморно. Био је веома несрећан, па је једнога дана узвикнуо:
- Ех, ово није живот. Тешка је моја судбина. Ох, зашто нисам богат?! Када бих био богат, стварно бих био срећан.
Одмах након тога јави му се анђео и упита га:
- Шта треба да се догоди у твом животу па да осетиш да си богат и срећан?
- Ништа посебно. Када бих био богат, живео бих у граду, и то у прелепом стану на највишем спрату. Тако бих могао да се дивим небу. У стану би постојао огроман кревет у којем бих по цео дан спавао. Е тада бих стварно био срећан.
- Од сада си богат, – рече анђео и нестаде.
И човек је заиста постао богаташ. Живео је у граду, у прелепом стану, и то на последњем спрату. По цео дан је спавао у свом великом кревету. И био је срећан.
Но то је трајало само дотле док га једнога дана, раном зором, није узнемирила бука која је допирала са улице. Брзо је скочио с кревета и пришао прозору. На улици је видео златне кочије иза којих су ишли војници. У кочијама је седео лично краљ. Улице су биле препуне људи који су га дочекали с повицима одушевљења, поздрављали га и до земље му се клањали.
Тог истог трена богаташ је осетио да је веома несрећан.
- Ех, тако сам несрећан. Краљ је неупоредиво моћнији од мене. Када бих само могао да будем краљ, тада би моја срећа била потпуна!
- Поново се појавио анђео и рекао му:
- Од данас си краљ.
- И човек је заиста постао краљ. Био је веома срећан. Осетио је колико је велика његова власт и његова моћ. Пријало му је поштовање које су му људи указивали. Посебно му се свиђало то што су сви баш њему служили и што је могао да одлучује о томе да ли неко треба да живи или да умре. И заиста је био срећан.
Но, једном је обратио пажњу на Сунце и видео је да оно може да чини такве ствари о којима он није могао ни да сања. Видео је како Сунце с лакоћом чини да поља озелене и како их потом претвара у жута, па у смеђа поља. Видео је и то како Сунце исушује и најшире реке, лишавајући тако живота и свм извор живота.
У том тренутку схватио је да је веома несрећан.
- Ех, како сам несрећан! Сунце је много моћније од мене. Када бих само могао да будем Сунце, био бих заиста срећан.
Поново му се јави анђео и рече му:
- Од сада си Сунце.
И он постаде Сунце. Био је срећан. Осећао је своју снагу и своју моћ.
Веома му се допадало што је ливаде зелене и препуне цвећа могао да претвара у пожутеле, да исушује реке и мења свет. Био је уистину срећан. Тако је управљао светом, стојећи у зениту и радујући се својој моћи.
Но, то је трајало само дотле док није приметио огроман црни Облак. Видео је какву снагу поседује Облак, који је исушене и пожутеле ледине претварао у тепихе што цветају, и реке које је Облак пунио снагом а оне се изливале и свету враћале живот.
Видећи то, запао је у депресију.
- Ех, тако сам несрећан! Тај Облак је неупоредиво моћнији од мене. Када бих само могао постати Облак, заувек бих био срећан.
И јави му се анђео и рече му:
- Од сада си Облак.
И он постаде Облак. Био је бескрајно срећан. Уживао је у осећању своје силе и своје моћи. Веома му се допадало што може, онако како он то жели, да исправља оно што је Сунце урадило и да враћа живот тамо где, како се чинило, није остало ништа живо. У почетку је био стварно срећан.
Но, његова срећа потрајала је само дотле док пред собом није угледао Стену. Мрка, моћна, стамена и непроменљива стајала је тачно испред њега. Приметио је како за њу нема никаквог значаја колико дуго лије киша. Стену ништа није могло ни најмање изменити нити је разрушити. Без обзира на све, остајала је усправна и стамена.
Поново је осетио сву горчину своје несреће и гласно узвикнуо:
- Ех, како сам несрећан! Када бих могао бити Стена, тада бих уистинуо пронашао своју праву срећу.
- И поново се појави анђео и рече му:
- Од сада си Стена.
- И постао је Стена. Уживао је у својој снази и моћи и био веома срећан. Радовао се својој непобедивости и својој надмоћи. Веома му се допадао тај осећај да може да се супротстави и да одоли свему што би му Природа приредила. Подсмевао се Сунцу и изазивао црни кишни Облак.
И то је трајало све дотле док једнога дана није дошао каменорезац.

ПОКЛОН

Један постарији рашчупани човек седео је у аутобусу држећи у руци букет свежег цвећа. На седишту са друге стране седела је девојка која је сваки час бацала поглед на то цвеће. Приближавала се станица на којој је човек требало да сиђе. Он је сасвим спонтано спустио цвеће девојци у крило. „Приметио сам да волите цвеће,“ – објаснио јој је, - „а мислим да би се и моја жена радовала да га добијете. Рећи ћу јој да сам вам га дао.“ Девојка је примила букет, а затим је посматрала постаријег човека како излази из аутобуса и пролази кроз капију малог гробља.

Б. С.
-----------------------------

DRAGOCJENO VRIJEME

Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju dječačić pozdravi oca koji se vratio s posla.
- Tata, koliko zaradiš za jedan sat?
Prilično iznenađen, pogledavši svog dječaka blistavim pogledom, otac odgovori:
- Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam.
- Ali, tata, samo mi reci, molim te!? Koliko zaradiš za jedan sat? - navaljivao je dječak.
Otac je na koncu popustio odgovorivši:
- Dvadeset dolara na sat.
- OK, tata. Možeš li mi posuditi deset dolara? - upitao je dječak.
Pokazujući svoj umor i izrazitu uznemirenost, otac je viknuo:
- Znači, zato si me pitao koliko zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više!
Već se smračilo i otac je razmišljao o onome što je rekao, osjećao se krivim. Možda je njegov sin želio nešto kupiti.
Konačno, želeći sebi olakšati misli, otac je otišao u sinovu sobu.
- Spavaš li, sine? - upita otac.
- Ne, tata. Zašto? - upita dječak drijemajući.
- Evo novac koji si tražio - reče otac.
- Hvala, tata! - obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i izvadi nešto novca.
- Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara! - reče.
Otac se zagleda u sina pokušavajući odgonetnuti što se događa.
- Tata, hoćeš li mi prodati jedan sat svoga vremena?

МЕЂУ НАМА

Један младић, познат у целој Атини по својој брбљивости, по угледу на друге и сам одлучи да се упише у Исократову рeторску школу.
Исократ затражи од њега да плати дупло више него што је то био случај са осталим ученицима. Младић се изненади и замоли да му се каже разлог.
- За суму коју обично плаћају сви остали ученици, научићу те да говориш као што и њих учим. Међутим, ти ћеш платити још толико, јер требам да те научим и нешто друго – да ћутиш.

Да ћутиш! Ретка врлина где су речи одмерене, где су речи осмишљене, где су речи бритке. Јер, ћутање је сила. И потврђено је да тишина у ретким случајевима оставља иза себе лоше успомене. Колико ли смо се само пута уверили, па и спознали, да се у многим речима изговоре и речи сувишне, речи лошег призвука, речи претоварене злобом или иронијом или нечистотом!
О, да смо ћутали! Колико пута смо рекли у себи! Да смо ћутали!Тада... не бисмо рањавали, не бисмо изазивали, не бисмо разочарали, не бисмо преварили, не бисмо изиграли, не бисмо чинили неправду, не бисмо се отуђивали, не бисмо хладнели једни према другима.
Веома је тешка техника ћутања, кад се напада егоизам, кад се удара на наше страсти, кад се откривају наши недостаци (мане), кад се предочавају наше грешке! Кад верујемо да нам је начињена неправда, кад верујемо да нам није долично упућена почаст, ми да ћутимо!?
Али, « Исус ћуташе «.
Кад би имали снаге, да у тешким тренуцима подигнемо очи високо, колико лакше и радосније и слађе би било наше сапутништво са онима које волимо, са онима с којима путујемо. Само кад би научили да ћутимо!

из грчког часописа "Лидија"
----------------------------------------------------------

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoći na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo ciniju pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- ciniju za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za predstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa - dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će proći."

Ova priča je o vojniku koji se konačno vraćao kući nakon rata u Vijetnamu.

Nakon povratka u SAD nazvao je svoje roditelje telefonom iz San Francisca. "Mama, tata, dolazim kući, ali moram vas nešto zamoliti. Imam sa sobom prijatelja kojeg bih također želio dovesti." - "Naravno", odgovorili su. "Bit će nam drago da ga upoznamo." - "Ima nešto što biste trebali znati", nastavio je sin "On je u ratu bio teško ranjen, stao je na minu i izgubio je ruku i nogu. Nema kuda da ode, pa ja želim da dođe i da živi s nama." - "Žao nam je zbog toga što mu se dogodilo sine", Odgovorili su roditelji, "ali sigurno ćemo mu naći neku kućicu u kojoj će moći živjeti." - "Ne, mama i tata, ja želim da on živi s nama." - "Sine", rekao je otac, "nemaš pojma koliko mnogo tražiš. Netko tako hendikepiran će nam svima biti tako ogroman teret. Mi imamo svoje živote koje želimo živjeti i nema potrebe da se itko upliće. Mislim da bio trebao doći kući i zaboraviti na toga dečka. On će se već nekako snaći."

Sin je tada poklopio slušalicu i nisu se više čuli. Nekoliko dana poslije primili su poziv od policije iz San Francisca. Njihov je sin poginuo zbog pada sa zgrade. Policija je imala razloga da vjeruje da je to bilo samoubistvo. Njegovi roditelji su morali doći u mrtvačnicu da identifikuju telo svoga sina. prepoznali su ga, ali su se užasnuli kada su primetili da njihov sin ima samo jednu ruku i nogu.

Roditelji u ovoj priči su jako slični mnogim ljudima, a možda i nama samima. Lako nam je voljeti one koji lepo izgledaju, koji su zabavni i s kojim lako razgovaramo, ali ne volimo baš ljude uz koje se ne osjećamo ugodno.

Ipak postoji netko tko nas voli bezuslovnom ljubavlju i ko nas prima u svoje naručje bez obzira na sve.

--------------------------------------------------------------

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.