Poučne priče s raznih strana sveta

Korak, disanje - zamah metlom

Bepo, cistac ulica, radio je svoj posao rado i temeljito. Znao je da je njegov rad potreban. Kad bi meo ulice cinio je to polako i jednolicno: kod svakog koraka jedno disanje, i kod svakog disanja jedan zamah metlom. Korak - disanje - zamah metlom - korak - disanje - zamah metlom...

Ponekad bi malko zastao i razmisljao gledajuci ispred sebe. Zatim bi nastavio: korak - disanje - zamah metlom - korak disanje - zamah metlom. Dok bi se Bepo tako pomicao i pred sobom posmatrao neociscenu ulicu, a iza sebe ociscenu, dolazile bi mu cesto velike misli. Ali bejahu to misli bez reci, misli koje se vrlo tesko mogu drugima saopstiti. Slicno kao neki odredjeni miris kojeg se jedva jos secamo ili kao neka boja o kojoj smo sanjali.

Nakon rada sedeo je Bepo kod devojcice Momo i tumacio joj svoje velike misli. Ona ga je na poseban nacin slusala. Zato bi se njemu razvezao jezik i pronalazio bi prave reci:

- "Vidis Momo", govorio bi on, "to ti je tako: Ponekad imas pred sobom vrlo dugu ulicu. i mislis: strasno je duga, nemoguce ju je ocistiti; znas, tako mislis." Pogledao bi cuteci preda se i onda nastavio: "I, tada se pocnes zuriti. i zuris se sve vise i vise. Ipak svaki put kad pogledas, vidis da ulica pred tobom nije nimalo kraca. Pocnes se jos vise napinjati i tada te uhvati strah, a na koncu izgubis dah te ne mozes dalje. A ulica je jos uvek tu. Tako se ne sme ciniti."

Bepo je kratko vreme razmisljao i nastavio: "Ne sme se nikad misliti na celu ulicu najedanput, razumijes li? Mora se misliti samo na sledeci korak, na sledece disanje, na sledeci zamah metlom. I uvek ponovno samo na sledeci".

Ponovno je zastao i razmisljao pre nego je dodao: "Takav rad donosi radost. To je vazno. Tada se posao uradi dobro. Tako to treba biti."

Nakon duge stanke nastavio je: "Odjednom vidis da je cela ulica ociscena - korak po korak. Uopste ne znas kako, a i ne izgubis dah."

Klimajuci glavom, Bepo je rekao na kraju: to je vazno!

Brodska jedra

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima.
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam riječ "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis "loša sjećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.
-----------------------------------


Sta zene zele

Mladi kralj Artur je bio iznenadjen i uhvacen od susednog Kralja, dok je kradom lovio u njegovim sumama. Kralj ga je mogao ubiti na licu mesta jer je to bila kazna za sve one koji bi krali na monarhovom imanju, ali se on pokolebao pred Arturovom mladoscu i simpaticnoscu, i ponudio mu je slobodu u zamenu za odgovor na jedno tesko pitanje.

Sta ustvari zele zene?

Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reci i najstarije mudrace i mladom
Arturu se cinilo da je prosto nemoguce odgovoriti na njega.

Kako god bilo, bolje je i pitanje nego umreti obesen, tako da se vratio u svoje kraljevstvo i poceo ispitivati svoje podanike. Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, casnim sestrama, mudracima, pa cak i sa dvorskom ludom .jednom recju, sa svima. Ali, niko mu nije dao zadovoljavajuci odgovor. Medjutim, svi su mu savetovali da potrazi odgovor kod stare vestice, jer ga je ona jedina i znala.
Cena bi bila visoka, jer je stara vestica bila nadaleko poznata po svojim basnoslovno skupim uslugama.

Dosao je najzad i zadnji dan godine i Artur nije imao drugog resenja vec da razgovara sa vesticom. Ona je pristala dati odgovor, ali u zamenu za sledecu cenu: zelela je da se uda za Sir Gawain-a, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja.
Mladi Artur je prestravljeno gledao; bila je grbava i uzasno ruzna, imala je jedan jedini zub, sirila je oko sebe takav smrad koji ga je terao na povracanje i ispustala je neobicne krike i zvukove.
Nikad Artur nije u svom zivotu video odvratnijeg stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog prijatelja da ozeni ovo storenje, uplasio se i posustao.

Ali Sir Gawain je saznao sta se dogodilo i odlucno rekao da je zrtvovanje za zivot svog prijatelja i za ocuvanje Okruglog stola vredno toga
Najavljeno je vencanje, nakon cega je stara vestica u svojoj paklenoj mudrosti rekla:
"Svaka zena zeli da bude vlasnica svog zivota!"

Cim je to izgovorila, svi prisutni su odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno u pravu. Isto tako, da je i mladi Artur spasen.
Tako je i bilo.

Cim je cuo odgovor, monarh susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na zivot. Vencanje je obavljeno i to gala; prisustvovali su svi dvorjani i niko vise od Artura nije osecao i olaksanje i tezinu u isto vreme.

Sir Gawain je bio nasmesen sve vreme, ljubazan i pun postovanja, po svom starom obicaju.
Stara vestica je napravila pravi skandal svojim najgorijim nacinom ponasanja: zdrala je kao zvjer, bez koriscenja pribora za jelo-rukama i uz to proizvodila zastrasujuce urlike i zvuke, a da ne spominjemo nepodnosljivi smrad.

Konacno je doslo i vreme prve bracne noci i dok je cekao svoju novovencanu mladu da mu dodje u krevet...Gawain je ugledao kako mu prilazi najlepse zensko stvorenje koje je ikad u zivotu mogao zamisliti. Sav ocaran je upitao sta se dogodilo, na sta mu je mlada devojka odgovorila da je to ona, vestica, ali da ce pola vremena provesti s njim kao vestica, a pola kao mlada devojka i to sve zato sto je on bio dobar prema njoj sve vreme. Isto tako, upitala ga je koji njen aspekt zeli preko dana, a koji preko noci.

Koje okrutno pitanje!
Gawain je pozurio sa razmisljanjem. Da li da preko dana ima divnu devojku koju ce moci svima pokazivati bez straha i srama, a nocu u intimnosti svog kreveta imati monstruoznu vesticu???
Ili pokazivati prijateljima preko dana vesticu, a trenutke bracnog sladostrasca provoditi sa divnom devojkom???

Plemeniti Gawain joj je rekao da joj pusta na volju da sama odluci.

Cim je to cula, vestica je rekla da ce uvek biti u obliku mlade devojke, i danju i nocu, jer ju je on postovao i dozvolio joj da bude vlasnica svog zivota.

Ova priča se odnosi na materijalnu dobit, ali ako umesto reči zlato upotrebimo reč ljubav pouka će biti potpuno ista.
--------------------------------------------------------


Кућа од злата


Један човек је за време златне грознице решио да прода сву своју имовину да би купио опрему за копање злата и обезбедио храну за овај подухват. Отишао је у планине заједно са другим копачима и кренуо у потрагу за златом.
Дани су пролазили, а он није пронашао ни трунку злата. Пролазили су месеци и године, он је постајао све сиромашнији и сиромашнији и на крају је остао без ичега. Разочаран после свега, решио је да оде у једно напуштено место, где су остале празне бараке, и да ту умре. Како се осећао веома усамљеним на том пустом и суморном месту, одлучио је да оде негде у природу. Стигао је до једног потока, који је текао поред дивне ливаде до које је била шума. Ту је стао и посматрајући овај предиван призор природне лепоте које нам је Бог подарио, одлучио је да ту направи себи једну малу кућицу. Како је било топло време, ископао је рупу поред потока и почео да прави цигле од те земље и да их суши на сунцу. Од њих је касније саградио малу кућицу на сред пољане. Дошла је зима, а он је, онако изморен и разочаран, умро од глади и хладноће. Од тада је прошло пуно времена и један млади брачни пар је решио да купи тај плац и сагради на њему кућу, јер им се јако свиђао предео. Саградили су кућу, али им је сметала та неугледна куцица на сред ливаде, па су решили да је сруше. Када су почели да је руше, приметили су да у циглама несто светлуца на сунцу. Однели су циглу на анализу и установили да је разлог томе злато.
Место одакле је вађена земља за те цигле је било богато налазиште злата. На том месту је касније отворен један од највећих рудника злата.
Замислите колико један човек може да буде слеп поред очију и не види богатство које тако дуго тражи. Човек је умро од глади у кући од злата.

Зато вас молим да и ви не будете слепи. Отворите очи!

Погледајте око себе!

Slikar

Neki stariji bracni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u Novoj Engleskoj. Umoran od dosadne svakidasnjice, vlasnik je jednog jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."

- "Zeno" - rekao je - "mozda ce neki mladi ljudi sa vise novca nego zdravog razuma doci i kupiti je. Tada se ti i ja mozemo otseliti u Floridu gde cemo bolje ziveti."

Medjutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog jutra u selo je stigao neki stranac natovaren slikarskom opremom. Usao je u radnju i rekao vlasniku:
- "Da li mi dozvoljavate da slikam vasu radnju?"
- "Da", - odgovorio je starac, - "ali ovde ne vidim nista sto bi moglo da pivuce slikara."

Stranac je namestio svoj pribor i marljivo radio celog dana. Sledeceg dana nastavio je svoj posao. Kada je zavrsio, zahvalio se vlasniku i otisao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo je usao u radnju. Starom bracnom paru poklonio je ulaznice za umetnicku izlozbu u obliznjem gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domacinima i novac za autobuske karte do grada.

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na navaljivanje supruge ipak pristao da poseti izlozbu. Stari bracni par dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muz je zastao i uzviknuo:
- "Mama, to je nasa radnja!"
Priblizili su se i sa srtahopostovanjem posmatrali privlacnu sliku.
- "Nikad nisam primetio da ti siroki brestovi tako uokviruju nasu zgradu!" - rekao je on.
- "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" - uzviknula je ona.

Slika njihove radnje privlacila ih je kao magnet. Posto su jos malo postojali, starac je uhvatio ruku svoje zene i rekao:
- "Mama, hajdemo kuci. Cak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!"
Cim su stigli kuci izvadili su oglas iz izloga.

Kada je srce u redu sve drukcije izgleda!

Poverenje
Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna takva licnost.

Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje, bice izabran.

Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.

Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.

„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”

Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto je bilo sta rekao, uradio je sledece:

Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho. (kad pričaš takvoj osobi nešto, uđe na jedno uho, izađe na drugo)
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta. (kad njoj pričaš, odmah svima ispriča)
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke. (kad takvoj osobi pričaš, ostaje sve "u njoj"..osoba od poverenja)

"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.

"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena.

Priča o mišu...

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? - pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme, upozoravao je ostale vičući: " U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!"

Kokoška, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže: "Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."

Miš se okrene prascu i vikne: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Prase je saosjećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama."

Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Krava reče: "Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža."

Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je vidjeti šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.

Znamo da se vrućica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.

Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posjetiti prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.

Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njenu sahranu, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.

Zato, kad idući put čuješ da se netko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se - kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.

Неискреност

Један познати сликар пожелео је да својом четкицом извргне руглу неискреност. Нацртао је монаха и кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.

Колико ли је само људи који се из даљине чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек. Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.

Бака и торта

Дечак прича баки како му у животу све иде наопако. Школа, проблеми у породици, здравствени проблеми,...
За то време, бака је правила торту. Па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.
''Ево ти мало уља.''
''Фуууј!''
''А хоћеш ли мало живих јаја?''
''Али бако, па то је грооозно!''
''А да ти да бака мало укусног брашна? Или прака за пециво, мој вољени унучићу?''
''Бако бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?''


Бака му одговори: ''Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!!''

Видите, Бог ради на исти начин.

Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он све ради са разлогом.

Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо.
Исто као и унук из приче.

Чај у 5

Улица Кнеза Михаилова се из све снаге труди да изгледа светски, али не успева. Огледа се у излозима преиспитујући се. Колица са ђеврецима и сладоледом, свирачи са раштимованим инструментима. Узалуд тражи цвећару. Цвећа нема. Много лица, а осмеха нема. Онда нешто ново. Луткари. Зачас се створио широки прстен радозналаца.
Прилази и млади брачни пар са девојчицом и псом. Да им се свима саберу године збир не би премашио педесет. Опијени су игром. Девојчици и псу је после неколико тренутака постало досадно. Пас проналази нешто занимљиво, а златне локнице се врте око маминих и татиних фармерки. Онда се одлучује да истражи свет. Излази изван круга гледалаца. Сама на плочнику. Смеје се. Прва победа је извојевана. Кораком пачета креће према чесми. Саплиће се о једну плочу која је мало виша од плочника и пада. Врисак и сузе. Мама и тата, забављени луткама и луткарима не чују и не виде ништа. Пролазници пролазе равнодушно, то није њихова брига, дете које горко плаче има родитеље или деду и бабу или неког ко га чува. Само пас, који је ко зна где пронашао неку коску, у три скока стиже до своје другарице. Осврће се. У псећим очима чуђење. Зашто људи не узму дете у наручје, где сигурно и заштићено неће плакати.
Псећа љубав је на највишем могућем степену искушења. Онда се у делићу секунде одлучује. Пружа девојчици кост. Ставља је поред ње, њушком гура, као да моли, узми, види како је то лепа и сочна коска.
Кроз сузе се помаља осмех. Ручица стеже псеће клемпаво уво. Није ништа страшно, пријатељ је ту.
Устаје.
Игра се завршила и родитељски пар налази своје чедо. Због игре лутака, пропустили су призор љубави космичких размера. Полазе. Пас се враћа по коску, али бива оштро укорен:"Баци, прљаво!". Псеће очи су тужне зато што о љубави знају све оно што људи не знају или су заборавили.

Жури на заказани састанак. Чај се служи у пет сати. Цвеће није успела да нађе. Уместо букета носи чудесну љубавну причу. Успут се пита: Да ли смо заиста стигли до дна људскости; великодушности и љубави треба да се учимо од паса?

Радмила Мишев
Прича из живота

Разум и Срце

Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. - И мисли на своје тело.

Питам мисаоног човека: ко си ти? а он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног час у другог. - И мисли на инстиктивну и свесну душу своју.

Питам духовног човека: ко си ти? а он одговара: има Неко у дну душе моје; пружам руке да Га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај Њега, ко сам ја?...
-----------------------------------------------------------


Материна суза

Прича се да је у давна времена био некакав човек који је морао да храни и негује своју стару мајку, удовицу. Њему то досади и он не хтеде да се више брине о мајци. Мајка, не желеци да га проклиње, плачући оде цару и пожали се на сина.
Цар позове сина и почне да га кори,јер не поштује мајку и не помаже јој, као што то траже Божји и људски закони. Син је покушавао да се оправда говорећи: "Ја се већ три године старам о својој мајци, а она се о мени старала само неколико година. За то сам јој се већ одужио,а сада имам друге бриге, треба да храним себе, своју жену и децу".
Чувши то, цар се наљути због овакве синовљеве незахвалности, па нареди да се донесе велика вага. Затим рече сину да седне на једну страну ваге, а мајци рече да спусти једну сузу на другу страну ваге. "Ако Бог буде хтео да покаже своје чудо и правду, превагнуће твоја суза," реце цар.
Уплакана мајка учини како јој је цар казао. Она спусти једну сузу која претегну другу страну ваге. Страна на којој је био син одскочи навише. Тада му цар рече: "Видиш ли сада, незахвални сине, да је само једна материна суза тежа од тебе".
Син схвати свој грех, покаја се и пољуби мајци руку молећи за опростај. Затим је одведе кући, где је пазио и хранио као што Бог заповеда све до њене смрти.